Dva puta sam imao priliku da isprobam Anno 117: Pax Romana za CGM, i svaki put sam imao utisak kao da igram potpuno novu igru.

Igram city builder igre još od detinjstva, još od Sim City-ja za Super Nintendo — mada tada, priznajem, nisam imao pojma šta radim. U poslednje vreme zaljubio sam se u antičke graditeljske igre, poput Citadelum, Thrive: Heavy Lies The Crown i drugih. Sa više ovakvih naslova iza sebe, moram reći da Anno 117: Pax Romana možda zaista može da ponese titulu kralja žanra city builder igara.

Kada pokrenete igru, Anno 117: Pax Romana nudi nekoliko različitih načina da je doživite. Možete odabrati sandbox ili kampanju, a za prvo igranje bih toplo preporučio kampanju. U kampanji igrate kao Marcia ili Marcus, brat i sestra, deca cara Decimusa. Ovo je prvi put da možete da igrate kampanju kao žena, što sam naravno odmah iskoristio. Bilo je zanimljivo videti kako igra smeštena u antički Rim izgleda kada je žena na čelu vlasti. Naravno, dobar deo priče se vrti oko njenog muža i toga da mora da vlada u tajnosti, ali sam ipak cenio tu mogućnost. Dok sam uživao u izgradnji svog grada, priča bi me često odvlačila u veoma dramatične momente. Ponekad sam imao osećaj kao da gledam sapunicu. Ipak, što sam više igrao, sve sam više bio radoznao u vezi sa likovima, i s obzirom na to da su oni zapravo samo lebdeće glave sa glasom, moram da pohvalim Ubisoft što su uspeli da me navedu da mi je stalo do likova.

U početku mi se kampanja u Anno 117: Pax Romana činila veoma sporom, pa sam više učio kroz sandbox mod. Međutim, kako sam napredovao kroz kampanju, počeo sam puno bolje da razumem način na koji određene mehanike utiču na vaš grad, dok sam u sandbox režimu uglavnom nagađao. Uspevao sam da napredujem brže i dalje, ali i dalje mislim da nisam potpuno shvatio kako sve međusobno funkcioniše. Na primer, u sandbox modu možeš da izabereš da igraš u Albionu ili Latiumu. Tokom kampanje zapravo ćeš igrati u obe oblasti, i one su drastično različite. Ne samo da su vizuelno potpuno drugačije, već se razlikuju i tipovi stanovnika koje možeš imati, što znači da se njihove potrebe – poput hrane, odeće i zabave – takođe razlikuju. Iako su mehanike iste, oseća se kao da su u pitanju dve potpuno različite igre. U Albionu postoje i izazovi vezani za teren, a kako napreduješ kroz istraživanja, otključavaš načine da te probleme ublažiš.

Kada kao Rimljanin uđeš u Albion, suočavaš se sa izborima: da li ćeš nametnuti svoje nasleđe i vrednosti keltskom narodu, ili ćeš ih prihvatiti i spojiti kulture. Počeo sam sa Wadersima, ali kada sam uspeo da unapredim stanovnike, dobio sam izbor između romanizovanih ili keltskih. Ovo takođe utiče na to kako te drugi lideri vide, što može zakomplikovati stvari. U igrama poput ove obično pokušavam da udovoljim svima jer želim da izbegnem rat po svaku cenu, ali Anno 117: Pax Romana te zaista tera da donosiš odluke koje neće svima odgovarati, što može biti komplikovano.

Kao što sam već pomenuo, ratovi mogu da se dogode, ali tek kasnije tokom igranja u Anno 117: Pax Romana, i moram da priznam da mi je to ubedljivo najmanje omiljeni deo igre. Ne zato što je borba loše urađena u ovoj igri – već zato što generalno ne volim borbu ni u jednoj igri ovog tipa. Mnogo bih radije da se bavim internim sukobima ili prirodnim katastrofama. Plovljenje morem da bih vodio bitke nije moja ideja dobre zabave i voleo bih da je ovaj element u igri više opcion. Uprkos svemu tome, Ubisoft je implementirao dosta automatskog borbenog sistema kako bi olakšao igračima poput mene. Tehnički, trebalo bi da možeš da sklopiš mir sa većinom frakcija, ali ja sam potpuno zapeo u kampanji kada mi je Voada objavila rat. Ne postoji pravi vodič o tome kako da postigneš mir, osim slanja novca. Tek sam počeo da shvatam kako da izgradim uspešan svet, spajajući Kelte i Rimljane i gledajući kako mi populacija raste. Ali da bi uopšte mogao da ratuješ, potreban ti je minimum 44 stanovnika najnižeg nivoa po jednoj pešadijskoj jedinici.

Taj broj možda ne zvuči mnogo, ali kada si na ostrvu sa ograničenim prostorom i već si napravio dobru mašineriju u smislu kuća, radnika i njihovih potreba, to može postati neverovatno teško. Redovno sam padao u negativne brojeve kada su radnici u pitanju, što je značilo da se potrebe ne ispunjavaju i da su ljudi nezadovoljni. Tokom mog prethodnog igranja, stvarno sam bio zaglavljen u ratu, nesposoban da napredujem u kampanji, čak i kada je sve bilo automatizovano.

Najlepša stvar kod Anno 117: Pax Romana jeste to što svaki put kada uđeš u igru naučiš nešto novo. Pošto nisam imao dovoljno ljudi za borbu, fokusirao sam se na brodove, koji mogu da gađaju kule ili vojnike na ostrvu sa distance, u određenoj meri. Dok sam radio na tim brodovima, detaljno sam istraživao zašto ne uspevam da dobijem dovoljno stanovnika za vojsku. Ova igra je prepuna mehanika koje možda ni ne primetiš, a ovakvi problemi te nateraju da se stvarno potrudiš i sve razumeš.

Čak i na normalnoj težini (koja je ujedno i najlakša), Anno 117: Pax Romana te ne vodi za ruku. Moje kuće za Wadere bile su popunjene sa 3–4 osobe, što je davalo samo dvoje radnika. Iako je moje ostrvo bilo prekriveno kućama, to i dalje nije bilo ni blizu onoga što mi je trebalo. Sve njihove potrebe bile su ispunjene, čak i više od toga, ali nije bilo nikakvih bonusa od specijalnih efekata, pa sam morao da eksperimentišem i otkrijem šta zapravo funkcioniše. Zgrada poput preliona (Spinner) daje bonus na prihod i znanje, dok pekara pruža bonus na populaciju. Međutim, caka je u tome što pekara takođe smanjuje požarnu bezbednost za dva poena, pa onda sve postaje potpuno nova akrobacija balansiranja. Nakon oko 30 sati provedenih u Anno 117: Pax Romana, i dalje ne mislim da sam i blizu nekog stručnjaka — samo želim stalno da počinjem iznova i isprobavam nove stvari.

I tu dolazim do svoje najveće zamerke na igru — ona zaista ne želi ništa da ti objasni. Daje ti neki komentar tipa: „obrati pažnju na bonuse“, ali ti nimalo ne pomaže da razumeš šta to zapravo znači. Čak i mimo rata, najveće prepreke su mi bile zdravlje ostrva, sreća ostrva i protivpožarna bezbednost ostrva. Sve to deluje kao nešto što bi trebalo da bude jednostavno za shvatanje, ali ti brojevi nikada zapravo nisu imali smisla nekome ko ne igra Anno godinama.

U mom slučaju, najviše sam se mučio sa brojevima u stavci ‘City Status’. Imao sam pozitivne vrednosti zahvaljujući Medici zgradama za zdravlje, Vigiles i bunarima za požarnu bezbednost, Custodes i stražarskim kulama za sigurnost, kao i gomilu pozitivnih stotina za sreću — ali taj City Status broj bi me ipak bacio u negativu. U trenutku pisanja ovoga, i dalje nemam apsolutno nikakvu ideju kako da poboljšam taj broj. Razumem da bi trebalo da neutrališem negativne vrednosti, ali sam se pobrinuo da sve male zelene strelice pokrivaju sve, svaka oblast je zbrinuta — i opet ništa. Čak sam gledao i vodiče za prethodne Anno igre, i sve što su savetovali su bile stvari koje sam već probao, ali taj broj se nikada ne poboljša; nastavlja da pada kako se moj svet širi.

Ali, ipak, svaki put kada igram Anno 117 malo duže, postajem sve bolji. Počeo sam novu igru u co-op modu sa partnerom, i odmah na početku moji stanovnici su napredovali. Imao sam po petoro ljudi u domaćinstvu, bez mnogo razmišljanja. Anno 117: Pax Romana nije igra koju možeš da savladaš u jednom prelasku. Želim stalno da isprobavam nove stvari, nove rasporede (iako stalno završim sa mrežnim dizajnom), ili da mešam različite kulture i narode. Čak mi se i raznolikost ostrva jako dopada.

Čak i sa kampanjom koja je zvanično označena kao 6–18 sati gameplaya, ja sam već preko 16 sati u jednoj jedinoj kampanji i imam još mnogo toga da otkrijem. Čak i ako zvuči kao da se frustriram i mučim u Anno 117, nemoj pogrešno da me shvatiš — ne želim da prestanem da igram. Dok sam pisao, ponovo sam ušao u igru da proverim nešto, i uhvatio sebe kako otkrivam nešto novo i poželeo sam da igram još malo. Igra me je zaista „navukla“. Delom je to zbog složenosti svega, ali mnogo toga je i zbog toga što je Anno 117: Pax Romana zaista zapanjujuća igra. Bilo da sam plovio brodom, posmatrao promene vremena ili smenu dana i noći, ili zumirao da vidim šta moji stanovnici rade, uvek sam bio zadivljen onim što se dešava ispod. Jedne večeri video sam nekoga kako pije u dvorištu, bolest i muve koje zuje oko druge kuće (nije bio dobar dan), drveće i trava koji se njišu na vetru, a zatim Medičijeve koji rešavaju problem bolesti. Na kraju sam uspeo da jednu kampanju dovedem u red, ali sandbox nikako. Tek kada sam počeo da gledam cross-save opciju, uspeo sam da igram na oba uređaja. Problem je u tome što možeš imati samo jedan cross-save fajl u isto vreme. ROG Xbox Ally X je Windows sistem, pa je cloud save trebalo da radi, ali dobro — barem sam na kraju uspeo nešto da rešim.

Moj poslednji uron u igru pre pisanja recenzije bio je testiranje co-op moda, i iako nisam upao u još jednu 20-časovnu seansu, veoma sam zainteresovan da igram još sa prijateljima. U sandbox modu postoje tri druga lidera, i možeš ih zameniti stvarnim igračima ako želiš da igraš protiv do tri prijatelja. Ovde takođe biraš Latium ili Albion, i onda si spreman. Uspeo sam brzo da napravim malu savezničku zajednicu sa partnerom, ali sa NPC-jevima to ne ide tako lako. Naravno, ne moraš da budeš fin prema prijateljima ako nećeš.

Takođe možete zajedno raditi na istom save fajlu, zajedno graditi i upravljati istim timom/ostrvom. Ova opcija omogućava i “Live Game”, što znači da oni mogu da grade u tvom save fajlu iz cloud-a čak i kada ti ne igraš. Nisam siguran da imam dovoljno strpljenja ili poverenja za to.

Sve u svemu, Anno 117: Pax Romana je ultimativni city builder — bogat pričom, neverovatno rejplejabilan i apsolutno prelep svet za istraživanje. Voleo bih da igra malo više pomaže manje iskusnim Anno igračima, ali čak i tako, jedva čekam da nastavim da igram i vidim šta me još čeka.