Za mnoge od nas, muzika Duran Duran nije bila samo deo radija, ploča i televizije, već i deo sveta video igara. Još u vreme Grand Theft Auto: Vice City, kada je Hungry Like the Wolf svirala na radiu dok smo vozili kroz svet neonki i palmi, mnogi su prvi put čuli njihov zvuk. Pesme Rio, Girls on Film i Planet Earth pojavile su se i u drugim naslovima, poput Rock Band, SingStar Pop i Lego Rock Band, a kroz njih su mnogi mladi igrači otkrili čitav pravac muzike osamdesetih.
Čak i moja ćerka, rođena 2000. godine, zavolela je njihovu muziku upravo zahvaljujući igrama. Od Vice Cityja do YouTube plejlista koje su sledile, njen put od gejminga ka rokenrolu bio je prirodan. I to je možda najveći dokaz da muzika ne poznaje vreme već samo menja medij kroz koji nas pronalazi.
A ove jeseni, Duran Duran su pokazali da i dalje imaju snagu da ujedine generacije. Na sceni Baloise Session festivala u Bazelu, 24. oktobra, bend je održao koncert koji je spojio nostalgiju i savremenu produkciju. Ovaj festival poznat je po tome što publika sedi za stolovima, u gotovo klupskoj atmosferi, što svakom nastupu daje posebnu bliskost.
Veče je otvorila Paula Dalla Corte, pobednica takmičenja The Voice of Germany 2020. Iznenađujuće zrela sa nastupom koji je spoj ranjivosti i snage. Pesme Good Girl Killer i Sorry su naterale većinu u sali sa ustane i aplaudira. Mislim da sam bila jedina koja nije imala pojma o njenim pesmama ali je to već ispravljeno i iste se vrte na mojoj Sptify listi. Moja topla prepouka je da poslušate kako Paula zvuči!
Kada su na scenu izašli Simon Le Bon, Nick Rhodes, John Taylor i Roger Taylor, dvoranom je eksplodirao aplauz. Intro je podigao adrenalin, a zatim je Night Boat otvorio pomalo nesigurno nastup. Publika je ustala već na tre'oj pesmi Hungry Like the Wolf . Moram priznati da je na početku Simon delovao pomalo umorno ali je ova pesma sve promenila. Čula sam da su pre dolaska u Bazel imali neverovatan nastup u Parizu, pa je očekivano da je preko tri sata koncerta pomalo umorilo momke. Zvuk je bio besprekorno čist, svetla savršeno tempirana, a Simonov glas stabilan, emotivan i moćan kao u najboljim godinama benda.
Usledili su Union of the Snake, Invisible i Notorious. Publika je na nogama dočekala Super Lonely Freak, dok su Friends of Mine i Confession bili uvertira za emotivnu Ordinary World. Le Bon ju je najavio sa željom da „svet ponovo pronađe svoje jedinstvo“. Come Undone je zapevala cela sala, a New Moon on Monday donela nadu da ponedeljak zaista može biti novi početak. Završnica je bila grandiozna uz Planet Earth, The Reflex, pa moćnu kombinaciju Girls on Film i Psycho Killer koja je izazvala delirijum.
Bis je doneo ono što su svi čekali, Save a Prayer je pretvorila salu u more svetlosti i glasova, dok su Wild Boys zatvorili veče u eksploziji nostalgije, energije i radosti. Kada su se svetla upalila, niko nije žurio da ode. Ljudi su još dugo pevali u hodnicima, na tramvajskim stanicama, u malim grupama koje su delile isti osećaj… Da su bili deo nečeg što će pamtiti zauvek.
I možda je tajna Duran Duran baš u tome što ih možete čuti na radiju, ploči, TV ekranima, sresti u igrici… i opet, iznova, doživeti ih uživo. Ali, Beloise Session je definitivno festival koji morate staviti na svoju MORAM DA URADIM listu jer je toliko specifičan… Na njemu muzika koju poznajemo zvuči nekako još emotivnije i bliže!
