Na Netflix listi gledanosti našao se još jedan evropski triler, ali ovog puta s razlogom. Exterritorial, nemački film reditelja Kristijana Cüberta, donosi priču o bivšem vojniku i samohranoj majci koja ulazi u zgradu američke ambasade iz koje izlaz više ne postoji. Bar ne u stvarnosti koju pokušava da zadrži.
Film je žanrovski mešavina političkog trilera, survival priče i psihološke drame, uz elemente koji će posebno zanimati ljubitelje video igara.
Radnja koja podseća na gameplay
Glavna junakinja, Sara Vulf, bivši je pripadnik specijalnih snaga sa ozbiljnim traumama iz rata u Avganistanu. Dolazi sa sinom u američki konzulat u Frankfurtu kako bi podnela zahtev za vizu. Nakon kraćeg odsustva iz igraonice u kojoj ga je ostavila, njen sin nestaje.
Kamere ne prikazuju da je dete ikada bilo tu. Osoblje tvrdi da je sama ušla. Niko ne veruje njenoj verziji događaja. Od tog trenutka, ambijent ambasade pretvara se u zatvorenu mapu punu zamki, bez poverenja i bez mogućnosti da se zna ko je prijatelj, a ko neprijatelj.
Elementi poznati iz sveta gejminga
Iako nije baziran na video igri, Exterritorial koristi poznate mehanike i narativne elemente iz popularnih survival i psychological horror naslova:
- Zatvoren prostor: Ambasada funkcioniše kao zatvorena mapa poput onih iz igara Control, Prey i Outlast.
- Gaslighting kao glavna prepreka: Slično kao u igrama Sea of Solitude ili Soma, realnost se konstantno dovodi u pitanje.
- Lajtmotivi traganja i sumnje: Ne postoji direktan neprijatelj već struktura koja laže, briše tragove i postavlja psihološke barijere.
- Taktički pristup i fizički izazovi: Sara koristi vojne veštine za bekstvo, ali rešenje dolazi i kroz promišljene dijaloge, snalažljivost i prisebnost.
Tempo, atmosfera i uporedne reference
Film koristi brzi tempo i nelinearno otkrivanje istine, što dodatno doprinosi napetosti. Više puta podseća na naslove koji spajaju borbu sa ličnim demonima, kao što su Spec Ops: The Line ili Hellblade: Senua’s Sacrifice.
Iako nije akciono orijentisan kao Taken, atmosfera je mnogo bliža igrama koje kombinuju mehaniku skrivanja i rešavanja zagonetki sa psihološkim pritiskom.
Gluma i finalni obrt
Jeanne Goursaud u glavnoj ulozi uspešno prenosi konstantnu tenziju između racionalnog delovanja i emotivnog pucanja. Akcione scene su sirove, bez glamura. Borba je posledica očaja a ne potrebe za spektaklom.
Iako film ima delove koji su nerealni ili nedovoljno objašnjeni, narativ uspeva da održi pažnju do kraja. Korišćenje snimka iz dečje igračke za dokazivanje istine možda deluje filmski konstruisano, ali u okviru priče funkcioniše.
Kompletna, ne tako gejmerski fokusirana recenzija je na blogu Indijanka Danka
