Dok sedite zavaljeni u udobne stolice bioskopske sale i gledate Mission: Impossible – The Final Reckoning, teško je ne pomisliti da vidite sekvence iz neke vrhunske AAA igre. Iako se Tom Kruz trudi da film ostane čisto bioskopski doživljaj, ovaj nastavak je vizuelno i dramaturški sve bliži savršeno režiranoj akciji iz video igara.
Akcija koja podseća na boss level
Sekvence sa biplanovima iznad Južne Afrike deluju kao da su preuzete iz Just Cause ili Call of Duty kampanje. Nije to samo zbog estetike već i zbog mehanike. Trčanje po krilima u letu, skakanje sa jednog aviona na drugi, borba u vazduhu… sve to ima gameplay dinamiku koja bi se lako uklopila u setpiece trenutke neke pucačine iz trećeg lica.
Još jedna ključna scena vodi nas u potopljenu podmornicu, klaustrofobičnu, zamračenu, sa ograničenim kiseonikom i sve jačim pritiskom, gotovo kao survival horor nivo iz Resident Evil-a. Ovde gledamo Itana kako traži ključ u olupini, dok sve podseća na napetu misiju pod vodom iz igara poput Tomb Raideraili Splinter Cell.
AI kao glavni boss
Glavni antagonist je Entitet . On je veštačka inteligencija koja preti čovečanstvu. Ovaj koncept neodoljivo podseća na AI entitete koji su izmakli kontroli iz igara poput Metal Gear Solid-a, Cyberpunk 2077 ili Deus Ex. Ipak, za razliku od igara koje pružaju jasno objašnjenje ponašanja AI sistema, film ostaje nedorečen. Nismo sigurni kako Entitet razmišlja, zašto deluje kako deluje i da li je iko zaista sposoban da ga kontroliše.
To ne znači da ideja ne funkcioniše već da ostavlja prostor za teorije, baš kao kada igrači pokušavaju da shvate složenu lstrukturu lore u Dark Souls serijalu.
Tim kao co-op jedinica
Jedan od najlepših delova filma je povratak jakog tima. Luter, Benji, Grejs i ostali funkcionišu kao savršena co-op ekipa iz neke online igre. Svako ima svoju ulogu, svi rešavaju misije u isto vreme, sinhronizovani i posvećeni. U trenutku kada svaki od njih dobije zadatak koji zavisi od drugog člana, nemoguće je ne pomisliti na co-op misiju u Ghost Recon: Wildlands ili The Division. O likovima bi se moglo dalje diskutovati jer su neki promenili svoje karakteristike u odnosu na ranije uloge, ali to ovde ne utiče na priču.
Iznenađenje, i to prijatno, kao kameo omiljenog lika je pojava Vilijama Donloa iz prvog dela (Rolf Saxon). On nam donosi lekciju o tome kako nekada naši porazi mogu biti najbolje što nam se dogodilo u životu.
Previše cutscena?
Film traje skoro tri sata i u nekim delovima deluje kao da gledamo cutscene duže nego što smo u akciji. Previše ekspozicije, flešbekova i internih dijaloga podseća na zatišje između dva velika nivoa. Ovo je nešto što neki RPG naslovi često rade da bi povezali prethodne događaje i pripremili teren za vrhunac. Nije da mi je smetalo ali je moglo biti kraće i bez ponavljanja.
Režija i gluma
Režiju filma Mission: Impossible – The Final Reckoning ponovo potpisuje Kristofer Mekvori, što je njegov četvrti nastavak u nizu. Iako film ima delove koji deluju prenatrpano i narativno zamršeno, Mekvori ostaje dosledan u kreiranju velikih akcijskih set-delova, a ritam i estetika filma ostaju prepoznatljivi. Kamera je precizna, scene dugačke i zahtevne, a mise-en-scène pažljivo kontrolisan.
U glumačkoj postavi, Tom Kruz kao Itan Hant dominira svakim kadrom, ne samo zbog svoje fizičke spremnosti, već i harizme. Njegov Itan je i dalje figura opsednutog heroja ali sada sa dozom gotovo mesijanskog statusa. Ostatak tima, uključujući Hayley Atwell kao Grejs, Simona Pegga kao Benjija i Vinga Rejmsa kao Lutera, daje neophodnu ravnotežu i timsku dinamiku. Njihova prisutnost pomaže da se akcenat ne svede samo na Kruza, već i na snagu poverenja među članovima IMF-a.
Pom Klementieff se vraća kao Pariz, sada znatno tiša i filozofski orijentisanija nego u prethodnim delovima, što možda ne prija svakom gledaocu, ali doprinosi atmosferi sumornosti koju film gradi. Likovi poput Gabrijela (Esai Morales), kao glavnog antagoniste, ostaju donekle generički, ali ipak funkcionalni u kontekstu priče.
S obzirom na složenost zapleta i težinu teme (veštačka inteligencija kao nova svetska pretnja), jasno je da se u ovom nastavku teži ozbiljnijem tonu, pa čak i melodrami. Glumački ansambl uspeva da isprati tu težinu iako se povremeno gubi duh zabave koji je krasio prethodne delove serijala.
Igraćemo ga?
Iako deluje neverovatno da ovako uspešna franšiza nema snažno prisustvo u svetu video igara, činjenica je da Mission: Impossible nikada nije ostavila trajan trag kao što su to učinili James Bond ili Metal Gear. Ipak, bilo je nekoliko pokušaja:
- Mission: Impossible (1990) – arkadna pucačina za NES, koja je donela osnovne elemente špijunaže, ali bez velikog uspeha.
- Mission: Impossible (1991) – igra za PC, ali bez upečatljivog gejmpleja.
- Mission: Impossible (1998) – Nintendo 64 igra koja je pokušala da rekreira špijunsku atmosferu filma, ali se našla u senci GoldenEye 007.
- Mission: Impossible (1999) – verzija za PlayStation, poznata po tome što je kasnila za konkurencijom i trpela kritike zbog loše kontrole i dizajna.
- Mission: Impossible – Operation Surma (2003) – pokušaj da se franšiza osveži na PS2, Xbox i GameCube konzolama. Imao je solidan špijunski ton ali nije uspeo da se istakne na prepunom tržištu stealth-akcionih igara.
Nakon toga, franšiza je gotovo nestala iz sveta gejminga. I dok Mission: Impossible dominira bioskopskim platnima, jasno je da njen špijunski potencijal još uvek čeka pravo digitalno ostvarenje. Možda je baš “nemoguća misija” napraviti igru koja će moći da parira filmskom spektaklu Toma Kruza, ali mi, kao i IMF tim, ne verujemo u „nemoguće“. Mehanike, stil, dinamika i mise-en-scène već traže svoj gejming izraz. Zamislite open-world stealth akciju sa fizički realnim vratolomijama, sabotažama i AI neprijateljem koji se adaptira u realnom vremenu. Zvuči kao MGS na steroidima.
Do tada, The Final Reckoning ostaje jedan od najboljih filmskih primera kako akciona franšiza može da se igra i bez džojstika.
Zaljubljenici u akcije i vratolomije će svakako uživati u ovom filmu a na meni je da vam napomenem da se svakako opremite kokicama i pićem jer film traje tri sata.
Igre sa dvokrilcima
Mirage: A Biplane Adventure
Akciona avantura sa brzim letenjem i intenzivnim vazdušnim borbama, smeštena u otvorenom svetu.
Prehistoric Isle (1989)
Arkadna pucačina sa biplanima koji se bore protiv dinosaurusa na misterioznom ostrvu.
Red Baron (1990)
Simulacija vazdušnih borbi iz Prvog svetskog rata, sa autentičnim biplanima i istorijskim misijama.
Pilotwings 64 (1996)
Letna simulacija sa različitim letelicama, uključujući biplane, fokusirana na izvođenje akrobacija i zadataka.
Fire Shark i Sky Shark
Klasici arkadnih pucačina sa biplanima, poznati po brzoj akciji i izazovnim nivoima.
Igre sa podmornicama
Silent Hunter 4: Wolves of the Pacific
Detaljna simulacija podmorničkog ratovanja tokom Drugog svetskog rata, sa fokusom na taktiku i strategiju.
Barotrauma (2023)
Kooperativna igra preživljavanja u kojoj igrači upravljaju podmornicom na Jupiterovom mesecu Evropi, suočavajući se sa raznim opasnostima.
UBOAT
Simulacija nemačke podmornice iz Drugog svetskog rata, sa fokusom na upravljanje posadom i resursima.
Cold Waters
Moderna podmornička simulacija smeštena u Hladni rat, sa realističnim borbenim sistemima i taktikama.
World of Warships
Morska borbena igra koja je nedavno uvela podmornice kao novu klasu brodova, dodajući novu dimenziju taktike.
Distributer filma Taramount
Film sam odgledala u mts Dvorani, link za karte OVDE
