Možda ja nisam Star Wars fan koji o galaksiji govori kao o porodičnoj istoriji. Kod mene nije bilo tog velikog detinjeg mita i osećaja da svaki brod, planeta i maska nose neko posebno značenje. Uvek sam poštovala kultni status franšize i znala da postoje čitave generacije kojima su Lukasovi junaci više od filmskih likova. Ali iskreno, meni je razlog da sada posetim taj svet mali, zeleni i ćutljivi Grogu. Mandalorac i Grogu recenzija je za mene zabava pošto obožavam Baby Yodu i zbog njega sam pogledala film.
Povratak galaksiji bez velikog tereta
The Mandalorian and Grogu, odnosno Mandalorac i Grogu, dolazi sa neobičnim teretom za jedan bioskopski film. Sa jedne strane, to je prvi veći Star Wars povratak na veliko platno posle duže pauze. Samim tim nosi očekivanja publike koja želi događaj, spektakl i osećaj da je ponovo prisutna ona stara magija. Sa druge strane, film je direktno naslonjen na seriju The Mandalorian. Tako se sve vreme oseća da ne gledamo potpuno samostalno delo, već nastavak već poznate dinamike između Dina Djarina i Grogua.
Ipak, meni to nije smetalo onoliko koliko sam očekivala. Možda zato što nisam ušla u salu sa spiskom zahteva pravog fana, niti sa potrebom da film popravi, proširi ili spase čitav Star Wars univerzum. Ušla sam da provedem dva sata u svetu koji mi je poznat taman toliko da se ne izgubim, ali ne toliko da me svaka referenca optereti. Film Mandalorac i Grogu funkcioniše upravo na tom srednjem terenu. Dovoljno je prepoznatljiv da zadovolji one koji znaju kontekst, ali dovoljno jednostavan da ne odbije gledaoce koji nisu proveli godine prateći svaku seriju i svaki ogranak franšize. To ne znači da je bez mane, naprotiv, ali znači da ima jednu vrstu pristupačnosti koja mu ide u korist.
Din Djarin i Grogu drže film
Centralni odnos između Mandalorca i Grogua ostaje najjači adut ovog filma, čak i kada priča oko njih ne deluje naročito sveže. Din Djarin je i dalje ćutljivi i zatvoreni ratnik čiji se karakter više vidi kroz postupke nego kroz velike emotivne govore. Grogu je njegovo suptilno, nežno i često komično ogledalo. Njih dvojica zajedno daju dinamiku koja je od početka bila srce serije. Zaštitnik i dete, ratnik i biće koje ga polako menja, čovek u oklopu i mali saputnik koji bez mnogo reči uspeva da otopi i njega i publiku. Taj odnos je jednostavan ali dovoljno topao da film ne ostane samo niz akcijskih scena i franšiznih podsetnika.
Ono što me je posebno iznenadilo jeste koliko film i dalje uspeva da izvuče emociju iz Grogua, iako je opasnost od preterivanja stalno prisutna. Baby Yoda je odavno postao fenomen pop klture, što znači da svaki njegov pogled, pokret i trenutak simpatičnosti lako može skliznuti u čistu marketinšku manipulaciju. Ima u filmu momenata koji hodaju po toj tankoj liniji ali retko je prelaze. Grogu jeste sladak, ponekad namerno presladak, ali i dalje ima šarm zbog kog mu se oprašta više nego što bi se oprostilo mnogim drugim likovima napravljenim da budu igračke, mimovi i emotivni okidači u isto vreme.
Avantura sigurica
Radnja filma se oslanja na poznatu Star Wars matricu. Ostaci Imperije, nova misija, opasni zadatak, prepoznatljivi neprijatelji, planete koje deluju i novo i već viđeno i stalni osećaj da se galaksija nikada zaista ne odmara. Film počinje energično, sa Mandalorcem u akciji protiv imperijalnih ostataka, a potom nas priča vodi ka novoj misiji povezanoj sa Rotom Hatom, sinom Džabe Hata. Tu se pojavljuje i novi lik, pukovnica Ward koju igra Sigorni Viver, što nam daje nije prepoznatljiv žanrovski autoritet. Džeremi Alen Vajt kao Rota Hat takođe je zanimljiv izbor, posebno zato što ta kombinacija zvuči gotovo neobično na papiru ali se uklapa u širi ton filma koji stalno balansira između ozbiljnog svemirskog vesterna i porodične avanture.
Najveća zamerka filmu jeste to što se retko usuđuje da izađe iz zone sigurnog. Sve što vidimo deluje poznato: oklopi, brodovi, taktički upadi, pejzaži, vanzemaljske vrste pa čak i način na koji se tenzija gradi i razrešava. Nema mnogo iznenađenja i nema osećaja da će priča skrenuti tamo gde je ne očekujete. To može biti problem za gledaoce koji od bioskopskog povratka Star Warsa očekuju snažan autorski zamah, ali za one koji traže solidnu, gledljivu i emotivno pitomu avanturu. Ali, taj sigurni teren ne mora biti presudan minus. Film je nekako ravna linija. Ne leti visoko ali ni ne pada nisko, a to je u današnjem stanju velikih franšiza ponekad sasvim pristojan rezultat.
Zamor
U pozadini svega stoji veći problem koji ovaj film ne može da izbegne, a to je zamor od franšiznog beskraja. Star Wars je odavno prestao da bude samo filmska saga i postao je ogromna mreža serija, spinoffova, povrataka starih likova, proširivanja sporednih sudbina i stalnog vezivanja svega za već poznate porodice, simbole i mitologiju. Star Wars najviše gubi onda kada deluje kao zatvoren krug a ne kao nepregledni svemir.
Ipak, Mandalorac i Grogu ima jednu malu prednost u odnosu na mnoge slične projekte. Njegovo srce nije u velikoj dinastiji već u odnosu dvojice junaka koji su u osnovi lutalice. Kada film ostane uz njih, kada ih pusti da putuju, reaguju, spašavaju se i tiho brinu jedan o drugom, oseća se trag one jednostavnije Star Wars energije. To je energija priče u kojoj nesavršeni junaci prolaze kroz haos zato što su se zatekli na mestu gde ipak moraju da urade pravu stvar. Kada film krene da širi reference i podseća nas na težinu franšize, postaje manje zanimljiv. A opet, kada se vrati ovom dvojcu, ponovo prodiše.
Pedro Pascal, Sigorni Viver i mali heroj
Pedro Pascal je u neobičnoj poziciji jer igra lika čije lice nije stalno pred nama, a ipak mora da prenese prisustvo, karakter i unutrašnju promenu. To radi glasom, ritmom i smirenošću koja je postala zaštitni znak Dina Djarina. Mandalorac nema velike monologe ali povremeno vidimo pukotine kroz koje se vidi njegova vezanost za Grogua. Pascal ima pravu meru jer bi svaki višak sentimentalnosti mogao da naruši ono što ovaj odnos čini uverljivim.
Sigorni Viver kao pukovnica Vord unosi drugačiju vrstu autoriteta. Podseća na to koliko jedna glumica sa pravom žanrovskom istorijom može da promeni temperaturu scene, čak i kada scenario ne pruža naročito složen materijal. Ona sa sobom nosi decenije filmskog iskustva u naučnoj fantastici, akciji i ozbiljnom žanrovskom pripovedanju. Džeremi Alen Vajt kao Rota Hat donosi zanimljiv element iznenađenja, mada je sam lik više deo mehanike zapleta nego emotivni centar filma. A Grogu, naravno, ostaje Grogu! Mali lik sa ogromnim efektom, biće koje može da preokrene raspoloženje scene jednim pogledom, i razlog zbog kog će mnogi koji nisu tvrdo jezgro Star Wars publike ipak kupiti kartu.
Film za fanove i radoznale posmatrače
Najbolji način da se priđe ovom filmu jeste bez prevelikog očekivanja da će rešiti sudbinu franšize. Ako ga gledate kao veliki test budućnosti Star Warsa, verovatno ćete u njemu pronaći mnogo dokaza da se sistem vrti u krug. Videćete prepoznatljive obrasce, sigurnu dramaturgiju, povratak već poznatim motivima i Diznijevu potrebu da od svega što je nekada bilo filmski događaj napravi trajni tok sadržaja. U tom smislu, film nije naročito hrabar i neće ubediti skeptike da je franšiza ponovo pronašla revolucionarnu energiju.
Ali ako ga gledate kao bioskopsku avanturu o Mandalorcu i Groguu, stvar je dosta jednostavnija i prijatnija. Film ima dovoljno akcije, dovoljno šarma i dovoljno emotivne jasnoće da zadrži pažnju. Nije remek-delo, ali nije ni hladan proizvod bez duše. U njemu ima trenutaka koji deluju proračunato, ali ima i onih zbog kojih se nasmešite i setite se da bioskop ne mora uvek da bude veliko estetsko iskušenje. Meni je dovoljno da me film uvede u svoj svet i pruži likove koje volim, i da me ne izneveri .
Toplina jača od nostalgije
Moj lični utisak je možda blaži nego što bi bio kod nekoga ko je duboko vezan za Star Wars mitologiju. Kada niste odrasli sa tim svetom kao sa svetim tekstom, lakše prihvatate njegove nove oblike ali i lakše prepoznajete kada Vas nešto zaista zabavlja. Meni Mandalorac i Grogu nije morao da popravlja detinjstvo, da oživi izgubljenu magiju niti da opravda decenije fanovskih rasprava. Morao je samo da mi pruži razlog da mi bude drago što sam otišla u bioskop, i u tome je uspeo.
Flm, uprkos svim vidljivim kompromisima, ne deluje potpuno bez srca. U svetu velikih franšiza često osećate da gledate proizvod koji je prvo prošao kroz tabele, strategije i sastanke, pa tek onda kroz nečiju maštu. Ovde toga ima, naravno, bilo bi naivno tvrditi suprotno. Ali između tih slojeva ipak probija odnos koji funkcioniše, likovi koji imaju svoju jednostavnu privlačnost i avantura koja, makar na trenutke, uspeva da bude više od pukog nastavka brenda. Baby Yoda jeste bio razlog mog dolaska ali nije bio jedini razlog zbog kog sam iz sale izašla zadovoljna.
I za kraj…
Mandorac i Grogu nije film koji će promeniti način na koji gledamo naučnu fantastiku, niti će izbrisati umor koji se godinama taloži oko velikih franšiza. Neće zadovoljiti svakog fana, posebno ne one koji od Star Warsa traže smelost, dubinu i osećaj istinskog bioskopskog događaja. Ali kao topla, pitka i dovoljno zabavna avantura o jednom ćutljivom ratniku i malom zelenom biću koje je osvojilo publiku širom sveta, film sasvim dobro radi ono što obećava.
Ja sam otišla zbog Baby Yode, bez velikih očekivanja i bez namere da se pravim većim fanom nego što jesam. I upravo zato mi je možda bilo lakše da uživam u filmu koji je nesavršen, poznat, povremeno previše siguran ali šarmantan dovoljno da mi ne bude žao nijednog minuta provedenog u bioskopu.
Preneto sa bloga Indijanka Danka
