Teško je danas objasniti koliko je žanr zombi filmova bio nepopularan pre 23 godine, kada je Deni Bojl svojom vizijom u filmu „28 dana kasnije“ doslovno oživeo i ubrzao mrtvace. Filmovi Džordža A. Romera bili su svetinja među horor fanovima, a povremeno su se pojavljivali kvalitetni imitatori ili omaži. Ali ideja da bi zombi apokalipsa mogla biti tema za veliki, mejnstrim hit delovala je tada smešno. Čak je i pomisao da zombiji ne moraju biti spori i teturavi bila nezamisliva. „28 dana kasnije“ je, sa svojom sirovom, digitalnom kamerom i munjevitim, smrtonosnim zaraženima, ne samo osvežio žanr – već ga je uzdigao na pijedestal, na kojem se zombi i danas nalaze.
Zato bi bilo naivno očekivati da „28 godina kasnije“, treći film iz te franšize, ima isti uticaj danas. Žanr zombija je prevelik, previše popularan i previše raznovrstan da bi nas sada mogao potpuno šokirati. Zato Bojl i scenarista Aleks Garland, koji je izgradio sopstvenu rediteljsku karijeru igrajući se sa poznatim SF temama („Ex Machina“, „Annihilation“, „Civil War“), ne pokušavaju da ponovo izmisle točak. Oni su jednostavno došli da ispričaju još jednu priču u svetu koji su stvorili. I priča koju pričaju – izvanredna je.
Radnja se dešava 2030. godine. Britanija je potpuno izolovana već decenijama. Ostatak sveta je uspeo da suzbije infekciju, ali britanska ostrva su se vratila u mračni srednji vek. Male zajednice farmera brane svoja imanja lukovima i strelama, bez struje, bez lekara, i bez iole ozbiljnog znanja o medicini.
U jednoj takvoj zajednici upoznajemo Spajka (Alfi Vilijams), dečaka od 12 godina koji sa ocem Džejmijem (Eron Tejlor-Džonson) kreće na kopno u svoju inicijaciju – prvi lov na zombije. Tamo vidi šta su zaraženi postali. Neki puze bespomoćno, hraneći se crvima i svime što pronađu. Drugi vrište goli po šumama, vođeni novom mutacijom: Alfama, čija tela reaguju na Rage virus kao na čudesni steroid. Visoki su, snažni i gotovo neuništivi, a – ako vam je važno – i anatomski impresivni.
Na tom putovanju Spajk otkriva da možda postoji još jedan doktor u Engleskoj. Zato odlučuje da sam, preko zaraženog i opasnog kopna, odvede bolesnu majku Ajlu (Džodi Komer) do njega. Njihovo putovanje je ispunjeno opasnostima i donosi im važne lekcije o životu. I smrti. Zapravo – o oba.
Na prvi pogled, ovo deluje kao samo još jedna priča sa šetnjom kroz šumu i borbe protiv nemrtvih, kao misija iz neke AAA video igre. I to nije sasvim pogrešno – ali Bojl to snima drugačije. Njegov vizuelni stil – zahvaljujući kameri Entonija Doda Mentla, kao i u originalu – daje filmu mitsku notu, kao bajka koju će deca pričati u postapokaliptičnim generacijama koje dolaze. Hrabra i izražajna montaža Džona Harisa („127 sati“) dodatno osnažuje svaki kadar – marševe kroz teritoriju zombija seku kadrovi iz Prvog svetskog rata, a očajnički ispaljene strele upoređuju se s artiljerijskim salvama iz patriotske ekranizacije „Henrija V“ sa Lorensom Olivijeom.
„28 godina kasnije“ je, kao i mnogi Bojlovi najbolji filmovi, oslobođen žanrovskih okvira i ide kud god poželi – pogotovo kada je reč o stilu. Suštinski, ovo je klasična priča o odrastanju – Spajk otkriva svet, gubi veru u oca i počinje sam da kroji svoju sudbinu. Otkriva da iza zombi apokalipse postoji mnogo dublja istina – da su ljudi izgubili i nauku, i filozofiju, i duhovnost. Iako film sadrži krvave scene – raznesene glave, eksplozije benzinskih pumpi koje nekim čudom ne povređuju glavne junake – zapravo je iznenađujuće zreo i promišljen.
Takođe, ovo je prvi film nove trilogije. Iako ova priča ima jasan završetak, ona nije kraj. Bojlova sklonost ka narativnim obrtima ne može biti dugo sputavana, i pušta da priča slobodno izmakne kontroli još pre nego što krenu odjavne špice. Gde će nas novi nastavci odvesti – ostaje da se vidi. Biće to, najverovatnije, jedno vrlo čudno iskustvo. Na bolje ili gore.
Za sada, „28 godina kasnije“ stoji sam za sebe – ili bar kao privremeni vrhunac višedecenijske sage – stoji snažno. Autori nisu redefinisali zombi žanr, ali su u svom već značajnom univerzumu ispričali raskošnu i duboku priču koja više govori o tome šta znači biti čovek nego o tome kako ubiti mrtve po drugi put.
28 godina kasnije toplo preporučujemo, pogotovo starim fanovima prva dva filma. To ne znači da neko ko nije gledao stare filmove ne treba da se uputi u bioskop. Baš suprotno, film je dovoljno jedinstven, smešan, na momente neprijatan i težak da može da se svidi svakom koga zanimaju zombiji, triler i horor kao žanr.
Želimo da se zahvalimo bioskopu Tuckwood koji nas je ugostio i distribucijskoj kući Jučer koja nas je pozvala na ovaj događaj.
