Više puta sam u recenzijama isticala nisam neko ko voli svemirske avanture. Nikada me nisu posebno privlačile priče o misijama, brodovima i naučnim teorijama koje traže punu koncentraciju. Ali, oduvek sam volela junake. One neobične, pomalo izgubljene likove koji kroz priču pronađu smisao, sebe i nekoga pored sebe.
Zato me je Projekat Očajnički pokušaj zatekao nespremnu. Nisam očekivala da će me zadržati, a još manje da ću izaći sa utiskom da sam gledala jedan od najboljih SF filmova u poslednje vreme.
Zašto, saznaćete u ovoj recenziji koja nema spojlere!
Priča koja osvaja
Film je zasnovan na romanu Andy Weir i prati doktora Rajlanda Grejsa, koga igra Ryan Gosling. On se budi sam na svemirskom brodu, dezorijentisan, bez sećanja, sa telom koje jedva funkcioniše i umom koji tek pokušava da uhvati konce.
Taj početak je grub, gotovo neprijatan u svojoj iskrenosti. Nema herojske poze, nema sigurnosti već samo čovek koji pokušava da shvati gde je i zašto. Kako se priča razvija, kroz flešbekove saznajemo kako je došao tu i šta je njegova misija.
Zemlja je u opasnosti. Sunce umire a vrreme ističe.
Ono što ovaj film radi drugačije jeste način na koji gradi tu priču. Nema žurbe i nema pretrpavanja informacijama. Umesto toga, sve dolazi postepeno i prirodno, u ritmu koji vam dozvoljava da se povežete sa likom. I onda dolazi ono što nisam očekivala! Gledamo odnos koji menja sve. Neočekivan ali snažan odnos dva glavna lika koji ovaj film izdvaja iz mase i pretvara ga u nešto mnogo ličnije nego što deluje na prvi pogled.
Gluma koja nosi i kada je sve protiv nje
Ryan Gosling ovde radi nešto što nije lako i nosi film u kojem je veliki deo vremena sam. A da pritom nikada ne deluje izgubljeno i prazno. Njegov humor, gluma i način na koji koristi telo dok se kreće kroz brod kao neko ko se ponovo uči da postoji… Sve to daje njegovom liku autentičnost.
On nije klasičan heroj. Nije neko ko želi da bude u toj ulozi i upravo zato sve nekako funkcioniše.
Kada se pojave drugi likovi, film dobija dodatnu dimenziju. Sandra Hüller donosi smirenost, kontrolu i jednu vrstu tihe ženske snage koja savršeno balansira haotičnost situacije. Njene scene su odmerene, precizne i ostavljaju utisak na gledaoca čak i kada ne govori mnogo.
Posebno je jaka scena u kojoj potpuno neočekivano pokazuje emocije kroz muziku. Scena koja ne deluje nametnuto, već kje prirodan izlaz iz svega što se gomila tokom filma. Obratite pažnju na njen izraz lica i reči koje izgovara dok peva!
Sa druge strane, interakcije sa drugim likovima, uključujući i one koje ne očekujete u ovakvom filmu, daju mu toplinu i humor koji ga izdvajaju. Definitivno!
Režija koja zna kada da stane
Phil Lord i Christopher Miller su ovde uradili nešto što nisam očekivala od njih. Njihova energija je tu, njihov ritam je tu ali je sve pod kontrolom. Ne forsiraju humor, spektakl ili emocije. Sve dolazi u pravom trenutku. Postoji jasna svest o tome kada scena treba da bude velika, a kada treba da se povuče. I to je ono što ovaj film čini stabilnim. Nema osećaja da luta i nema potrebe da se dokazuje.
Čak i kada se približi granici spektakla on nikada ne prelazi u prazninu.
Vizuelni identitet koji vas uvodi u prostor
Vizuelno, film funkcioniše besprekorno. Sve deluje stvarno, promišljeno i pažljivo izgrađeno. Nema osećaja veštačkog ili generičkog. Prostor svemirskog broda nije samo scenografija već je mesto u kojem lik živi, pada, ustaje, uči ponovo da funkcioniše. Svaki detalj ovde ima svoju svrhu.
Kadrovi su široki kada treba da prikažu veličinu, ali se ne gubi intimnost kada se priča suzi na jednog čoveka i njegov unutrašnji svet. Paleta boja nije standardna za SF i upravo mu to daje poseban vizuelni identitet. A ono što mi je posebno je činjenica da film zna da napravi kontrast. Glasni momenti nisu tu da bi zamenili emociju već da bi je pojačali. A kada se sve smiri, tišina dobija težinu koju retko viđamo na filmu.
Adaptacija koja razume materijal
Rad Andy Weir na scenariju se oseća. Ovo nije adaptacija koja samo prenosi radnju već razume suštinu priče. Nauka je prisutna ali nikada ne dominira nad emocijom. Objašnjenja postoje ali nisu naporna. Sve je u funkciji priče a ne obrnuto. I to je ono što razlikuje ovaj film od mnogih drugih pokušaja! Ovde nema borbe između forme i sadržaja već sve funkcioniše zajedno.
Odnos koji ostaje
Ne želim da otkrivam previše, ali odnos koji se razvija tokom filma je nešto što ga nosi do samog kraja. To nije klasično prijateljstvo i nije lako definisati ga. Ali je iskreno, toplo i iznenađujuće emotivno. I upravo tu film prestaje da bude samo naučna fantastika. On postaje priča o razumevanju, komunikaciji i poverenju između onih koji na prvi pogled nemaju ništa zajedničko.
I za kraj…
Projekat Očajnički pokušaj je film koji me je iznenadio na način na koji to danas retko koji film uspeva. Nije pokušavao da bude veći nego što jeste i nije se izgubio u spektaklu. Nije ni potcenio publiku pošto je sve je bilo na svom mestu. I ukoliko vam 2 sata i 36 minuta deluju predugo, verujte mi da nije! Uživaćete u svakom momentu i sceni filma!
A kada pogledate OČAJNIČKI POKUŠAJ, shvatićete zbog čega je sigurno jedan od najboljih SF filmova ove godine!
I da, bićete AMAZE, AMAZE, AMAZE!
