Endless Rails – Voz koji ne sme da stane

Voz juri kroz postapokaliptičnu pustoš, horde čudovišta se približavaju sa svih strana, a oko njega kruže dronovi i automatski otvaraju vatru. Između dve stanice imaš samo nekoliko trenutaka da odlučiš šta ćeš kupiti, koji vagon dodati i kako ćeš složiti kompoziciju. Sledeća vožnja traje kratko, ali u tom kratkom periodu sve može da se pretvori u haos. Upravo je to srž Endless Rails. Studio Monoblok je uzeo klasičnu bullet heaven formulu i umesto heroja stavio voz. Ne kontrolišeš lika koji se probija kroz horde, već pokušavaš da održiš čitavu kompoziciju u životu dok neprijatelji postaju brojniji, a tvoj voz sve složeniji. Ideja odmah ima smisla i dovoljno je drugačija da privuče pažnju.

I to je možda najbolja stvar kod igre: ne pokušava da zakomplikuje osnovnu premisu. Cilj je da napraviš što bolji voz, preživiš što duže i vidiš koliko daleko možeš da stigneš. Međutim, posle nekoliko sati postaje jasno da je sama ideja zanimljivija od količine sadržaja koja je trenutno prati.

Osnovni loop je jednostavan, ali vrlo dobro funkcioniše

Svaki run sastoji se od kratkih vožnji između stanica. Kada voz krene, nema mnogo vremena za razmišljanje. Dronovi kruže oko kompozicije i automatski napadaju protivnike, dok se neprijatelji pojavljuju sa svih strana i pokušavaju da zaustave tvoje putovanje.

Na prvi pogled može da deluje kao da igra veliki deo posla obavlja sama. Dronovi pucaju automatski, neprijatelji dolaze prema tebi, a voz nastavlja svoje putovanje. Međutim, kako run odmiče, postaje sve važnije ono što si uradio pre nego što je voz uopšte krenuo.

Koje vagone koristiš? Gde si ih postavio? Koje si unapredio? Koliko si ulagao u napad, a koliko u ostatak kompozicije? Upravo te odluke određuju koliko će sledeća deonica biti jednostavna ili koliko će brzo stvari krenuti po zlu.

Kada stigneš na stanicu, tempo se na trenutak smiruje. Tu trošiš novčiće na nove vagone, oružja, slotove za dronove i različite buffove. Zatim ponovo krećeš na put i praktično odmah vidiš koliko su tvoje prethodne odluke bile dobre.

Taj prelazak između kratkih naleta akcije i nekoliko trenutaka planiranja jedan je od najboljih delova igre. Nema mnogo praznog hoda, pa Endless Rails vrlo brzo upada u ritam u kojem stalno želiš da vidiš šta će se dogoditi na sledećoj stanici.

Borba je jednostavna, ali tempo je ono što je čini zabavnom

Endless Rails ne pokušava da napravi kompleksan akcioni sistem. Najveći deo direktnog napada prepušten je dronovima i opremi koju si postavio na voz, pa je mnogo važnije kako si pripremio kompoziciju nego koliko brzo možeš da pritiskaš dugmiće.

To dobro odgovara konceptu igre. Umesto klasičnog bullet heaven pristupa u kojem kontrolišeš jednog lika i pokušavaš da pronađeš prostor između desetina neprijatelja, ovde posmatraš kako mašina koju si prethodno sastavio pokušava da preživi ono što dolazi prema njoj.

Posebno je zadovoljavajuće kada nekoliko unapređenja konačno počne da funkcioniše zajedno. Talas koji je tokom prethodnog pokušaja pravio problem odjednom nestaje pod vatrom dronova, a voz prolazi kroz neprijatelje kao da ih nema. Upravo u tim trenucima najbolje se oseća progresija.

Ali igra takođe ume brzo da kazni lošu odluku. Setup koji izgleda odlično protiv velikog broja slabijih neprijatelja ne mora nužno da funkcioniše kada se situacija promeni. Zbog toga nije dovoljno samo povećavati brojke. Potrebno je razmišljati o tome kako će kompletan voz funkcionisati.

Vagoni su ono što Endless Railsu daje identitet

Najjači deo Endless Railsa definitivno je sistem vagona.

Možeš da dodaješ nove, menjaš njihov raspored i, što je najvažnije, spajaš ih. Spajanje čini vagone jačim i otključava dodatne module. To je mnogo zanimljivije od običnog biranja sledećeg pasivnog bonusa, jer počinješ da razmišljaš o samoj konstrukciji voza.

Nije više samo pitanje šta ćeš kupiti, već gde ćeš to postaviti i kako će se novi deo uklopiti u postojeću kompoziciju. Svaki novi vagon potencijalno menja ono što već imaš, dok spajanje stvara dodatnu dilemu između trenutne koristi i potencijalno snažnije kombinacije kasnije tokom runa.

Tu igra uspeva da napravi nešto svoje. Voz nije samo simpatična zamena za klasičnog protagonista – on je centralni sistem oko kojeg je izgrađen čitav gameplay. Dok kod mnogih bullet heaven igara posle nekog vremena uglavnom posmatraš listu statistika i biraš koja će brojka postati veća, ovde progresija ima i vizuelnu komponentu. Gledaš kako tvoja mala početna kompozicija postepeno prerasta u ozbiljan borbeni voz.

To daje poseban osećaj vlasništva nad svakim runom. Nisi samo dobio nekoliko boljih statistika. Napravio si nešto što izgleda i funkcioniše drugačije nego na početku.

Kada čista ofanziva više nije dovoljna

Sećam se jednog runa u kojem sam pokušavao da napravim čisto ofanzivni setup sa što više vatrenih vagona. Ideja je bila vrlo jednostavna: ako sve uništim dovoljno brzo, ne moram previše da razmišljam o bilo čemu drugom.

Neko vreme je funkcionisalo odlično. Neprijatelji su nestajali gotovo čim bi se približili vozu, a cela kompozicija izgledala je kao pokretna artiljerija koja samo prolazi kroz mapu.

A onda je došao talas koji je zahtevao malo više kontrole.

Odjednom više nije bilo dovoljno samo izbacivati što veću količinu štete. Ono što je nekoliko minuta ranije izgledalo kao odličan build pokazalo je svoje slabosti i upravo tada mi je postalo jasno koliko je zapravo važno kako slažeš kompoziciju, a ne samo koliko damagea možeš da izvučeš iz nje.

Takvi trenuci su Endless Rails u svom najboljem izdanju. Igra te ne kažnjava zato što si izabrao „pogrešan“ upgrade, već zato što si napravio voz koji je odličan u jednoj situaciji, ali nije dovoljno prilagodljiv kada se uslovi promene.

Voleo bih samo da igra češće tera igrača na takve odluke.

Buildovi imaju potencijal koji nije potpuno iskorišćen

Tu dolazimo do jednog od većih problema. Sistem vagona ostavlja utisak da bi mogao da podrži ogroman broj različitih kombinacija. U početku zaista postoji želja da eksperimentišeš, probaš nešto novo i vidiš kako će drugačija kompozicija funkcionisati.

Problem je što se nakon nekoliko sati počinju pojavljivati rešenja koja su jednostavno pouzdanija od drugih. Kada shvatiš šta dobro funkcioniše, prirodno je da počneš da se vraćaš tim kombinacijama. To postepeno smanjuje želju za eksperimentisanjem.

Nije problem u tome što nema nikakve razlike između buildova. Ima je. Problem je što te razlike nisu uvek dovoljno velike da bi dva runa sa potpuno drugačijim pristupom delovala kao dve potpuno različite partije. Za igru koja svoju najveću posebnost gradi upravo oko sastavljanja voza, voleo bih da postoji još više situacija koje bi me naterale da potpuno promenim način razmišljanja. Više specifičnih sinergija, neobičnijih vagona ili neprijatelja koji direktno kažnjavaju određene vrste kompozicija moglo bi dodatno da produbi sistem. Osnova za to definitivno postoji.

Kada dobra ideja počne da pokazuje granice

Prvih nekoliko sati prolazi veoma brzo jer stalno otkrivaš nešto novo. Učiš kako vagoni funkcionišu, eksperimentišeš sa dronovima, pokušavaš da pronađeš dobre kombinacije i svaki sledeći run deluje kao prilika da napraviš bolju verziju prethodnog voza.

Kasnije počinješ da prepoznaješ obrasce.

Neprijatelji nisu dovoljno raznovrsni da bi svaka nova vožnja zahtevala potpuno drugačiji pristup, dok se određene kombinacije ponavljaju jer jednostavno dobro rade. Sistem vagona je dovoljno zanimljiv da od njega očekuješ više, pa upravo zbog toga ograničena količina sadržaja postaje još primetnija.

To je pomalo neobičan kompliment i kritika u isto vreme. Da je centralna mehanika manje zanimljiva, verovatno ne bih ni želeo mnogo više od nje. Ovako igra napravi veoma dobar temelj, pokaže koliko koncept može da bude zabavan, a onda stane baš u trenutku kada želiš da vidiš šta još može da uradi sa njim.

Endless Rails zato nije roguelite u kojem sam imao potrebu da provedem desetine i desetine sati pokušavajući da otkrijem svaku moguću kombinaciju. Mnogo bolje funkcioniše kao fokusirano iskustvo kojem se vraćaš u kraćim intervalima.

Kratke sesije mu savršeno odgovaraju

I upravo tu jedno od ograničenja postaje prednost.

Endless Rails je odličan kada želiš da odigraš nekoliko brzih runova. Ne zahteva ogromnu koncentraciju niti traži da se ponovo upoznaješ sa deset sistema svaki put kada ga pokreneš. Sedneš, napraviš voz, vidiš koliko daleko možeš da stigneš i vrlo brzo dobiješ kompletan mali gameplay ciklus.

Zbog kratkih deonica igra retko deluje sporo. Završio si borbu? Već si na stanici. Kupio si novi vagon? Nekoliko trenutaka kasnije već gledaš kako se ponaša u borbi. Napravio si lošu kombinaciju? Neće proći mnogo vremena pre nego što dobiješ novu priliku da probaš nešto drugo. Zbog toga postoji vrlo jak „još samo jedan run“ efekat. Paradoksalno, problem nastaje kada taj „još jedan“ pretvoriš u petnaest uzastopnih pokušaja. Tada mnogo lakše primećuješ ponavljanje protivnika, slične situacije i činjenicu da sistem nema toliko slojeva koliko se u početku čini. U kraćim sesijama to mi je mnogo manje smetalo.

Permanentna progresija daje razlog za povratak

Neuspešan run ne znači da si potpuno izgubio vreme. Postoji permanentni upgrade tree koji omogućava da svaki naredni pokušaj započneš sa određenim napretkom.

To je standardno rešenje za roguelite žanr i Endless Rails ovde ne pokušava da izmisli nešto revolucionarno. Ali sistem radi ono što treba. Čak i kada run propadne ranije nego što si očekivao, postoji osećaj da si ipak napravio mali korak napred.

To je posebno važno jer pomaže da se ublaži frustracija neuspeha. Umesto da svaki put krećeš potpuno od nule, postepeno dobijaš osećaj da postaješ jači i da će sledeći pokušaj možda biti onaj u kojem će kompozicija konačno funkcionisati onako kako si zamislio.

Ipak, ni permanentna progresija ne može potpuno da reši problem dugoročne raznovrsnosti. Ona daje razlog da nastaviš, ali ne menja značajno osnovnu strukturu igre. Kada upoznaš većinu sistema, motivacija sve više zavisi od toga koliko ti je sam gameplay loop zabavan.

Vizuelni stil ima dovoljno karaktera da se izdvoji

Vizuelno, Endless Rails ostavlja veoma dobar utisak. Debeli obrisi, jarke boje i stilizovani postapokaliptični pejzaži daju igri izgled koji podseća na ilustraciju iz stripa, a celokupna prezentacija ima dovoljno karaktera da igru lako prepoznaš već nakon nekoliko sekundi.

Vizuelni stil nije posebno kompleksan, ali mu to ovde ide u korist.

Bullet heaven igre veoma lako mogu da postanu nepregledne kada se na ekranu istovremeno pojave desetine neprijatelja, projektila i efekata. Endless Rails uglavnom uspeva da zadrži dovoljno dobru preglednost čak i kada situacija postane haotična.

Još jedna prednost je što se progresija voza vidi i vizuelno. Na početku imaš relativno skromnu kompoziciju, dok kasnije gledaš ozbiljnu mašinu sastavljenu od različitih vagona i oružja. Lepo je kada napredak nije predstavljen samo većim brojem u meniju, već ga vidiš direktno na ekranu.

Soundtrack se dobro uklapa u takvu prezentaciju. Ritmičan je i dovoljno energičan da prati kratke nalete akcije, dok kombinacija zvučnih efekata i velikog broja neprijatelja koji nestaju pod vatrom daje borbi potrebno zadovoljstvo.

Za koga je Endless Rails?

Ako voliš bullet heaven žanr i tražiš nešto kratko, stilizovano i sa dovoljno drugačijom centralnom idejom, Endless Rails svakako vredi pažnje.

Posebno će odgovarati igračima koji vole da eksperimentišu sa buildovima, ali nemaju želju da uče desetine komplikovanih sistema pre nego što počnu da se zabavljaju. Osnovna pravila su dovoljno jednostavna da brzo shvatiš šta treba da radiš, dok sistem vagona daje dovoljno prostora da nekoliko sati istražuješ različite pristupe.

Takođe je odličan izbor ako tražiš igru koju možeš da pokreneš na dvadesetak ili tridesetak minuta, odigraš nekoliko pokušaja i ugasiš bez osećaja da si prekinuo neku veliku kampanju na pola.

Ako, međutim, očekuješ roguelite sa ogromnom količinom sadržaja, veoma dubokim buildcraftingom i desetinama sati tokom kojih će igra konstantno uvoditi nove sisteme, relativno brzo ćeš naići na njene granice.

To je najvažnije očekivanje koje treba imati pre nego što uđeš u Endless Rails. Ovo nije ogromna igra. To je mali i veoma fokusiran roguelite sa jednom dobrom idejom oko koje je izgrađeno gotovo sve ostalo.

Zaključak

Endless Rails je pametan i zabavan mali roguelite koji svoju najbolju ideju gradi oko voza, a ne samo oko pucanja na horde neprijatelja. Sistem gradnje, raspoređivanja i spajanja vagona daje mu identitet koji nedostaje mnogim bullet heaven naslovima, dok kratke deonice između stanica stvaraju brz tempo zbog kojeg je veoma lako odmah započeti još jedan run.

Najbolji trenuci dolaze kada kompozicija koju si pažljivo sastavljao konačno počne da funkcioniše kao celina. Kada dronovi otvaraju vatru, unapređeni vagoni rade svoj posao, a horda koja je ranije predstavljala ozbiljan problem nestane pre nego što uspe da priđe vozu, Endless Rails pokazuje koliko njegova osnovna ideja zapravo može da bude dobra.

Istovremeno, upravo zbog toga je šteta što igra tu ideju ne razvija još dalje. Posle nekoliko sati počinju da se ponavljaju obrasci, određeni buildovi postaju očigledno pouzdaniji, a neprijatelji i situacije ne menjaju dovoljno način na koji pristupaš svakom novom pokušaju. Više sadržaja, dublje sinergije i još nekoliko sistema koji bi ozbiljnije menjali način na koji sastavljaš voz mogli bi ovu veoma dobru osnovu da podignu na potpuno drugi nivo.

Za cenu i obim igre, to ipak nije nešto što potpuno kvari iskustvo. Endless Rails pruža fokusiran, brz i zabavan paket koji najbolje funkcioniše kada mu se vraćaš u kraćim sesijama. Nije bullet heaven koji će mi pojesti narednih pedeset sati, ali jeste igra kojoj bih se bez problema vratio da odigram još nekoliko runova i pokušam da napravim još bolju kompoziciju.

Ocena: 7.5/10

Igra je igrana na: PC.