Počeo sam Capcomov Pragmata sa pomešanim očekivanjima, što je danas gotovo standard kada su u pitanju velike i dugo najavljivane igre, ali sam na kraju ostao prijatno iznenađen onim što igra nudi. U moru naslova koji često pokušavaju da budu previše ambiciozni i kompleksni, Pragmata se izdvaja time što ne pokušava da izmisli toplu vodu, već se fokusira na ono što radi dobro. Gameplay, iako zabavan, nije najrevolucionarniji koji ćete videti, ali to nadoknađuje svojom gotovo nostalgičnom jednostavnošću, zanimljivim i atmosferičnim okruženjem, iznenađujuće emotivnim i dopadljivim likovima, kao i misterijom priče koja vas dovoljno intrigira da nastavite dalje. Upravo taj balans između poznatog i svežeg daje igri poseban šarm i čini da joj lakše oprostite određene nedostatke.
Radnja je smeštena u lunarnoj istraživačkoj bazi poznatoj kao The Cradle, gde se naš protagonist Hugh Williams budi nakon snažnog potresa koji je dolazak njegove posade pretvorio u nagli i katastrofalan haos. Već od samog početka jasno je da nešto ozbiljno nije u redu – baza deluje napušteno, sistemi su van kontrole, a opasnost vreba iza svakog ugla. U tim trenucima upoznajemo androida koji izgleda kao ljudsko dete, kojeg Hugh kasnije naziva „Diana“, i upravo taj odnos postaje srce cele priče.
Diana mu najpre pomaže da se oporavi, a zatim i da se odbrani od neprijateljskih robota koji patroliraju bazom, a koje kontroliše neprijateljski AI sistem IDUS. Njena sposobnost hakovanja odmah postaje ključni gameplay element, ali i narativni alat koji povezuje likove. Kako napreduju kroz bazu, njihov cilj postaje jasan – preživeti, otkriti šta se dogodilo i uspostaviti kontakt sa Zemljom, dok se misterija oko cele situacije polako otkriva.
Gameplay u Pragmati kombinuje istraživanje, lagani platforming, borbu i skupljanje kolekcionarskih predmeta, ali ono što ga izdvaja jeste način na koji sve te komponente rade zajedno. Navigacija kroz Cradle je intuitivna i nikada ne deluje frustrirajuće, dok Dianin scan sistem dodatno olakšava snalaženje bez osećaja da vas igra „vuče za ruku“. Ipak, oni koji vole da istražuju biće nagrađeni, jer su zone prepune skrivenih predmeta koji dodatno produbljuju gameplay i progresiju.
Iako osnovna struktura deluje poznato za third-person akcione igre, borbeni sistem uvodi zanimljiv i osvežavajući twist kroz hacking minigame. Svaki susret sa neprijateljima zahteva više od pukog pucanja – Dianino hakovanje je ključno da bi Hugh izvukao maksimum iz svojih napada. Upravo taj sloj dodaje dodatnu dinamiku i tenziju, jer igra ne pauzira dok hakujete, pa ste konstantno pod pritiskom.
Sistem je jednostavan za razumevanje, ali u praksi zna da bude intenzivan, posebno kada vas napadne više neprijatelja odjednom. Ipak, borbe retko kada deluju nefer – igra nagrađuje taktički pristup, gađanje slabih tačaka i pametno korišćenje resursa, umesto bezglavog pucanja.
Oružja su raznovrsna i nude različite stilove igre, od čistog damage outputa do utility opcija koje usporavaju ili kontrolišu neprijatelje. Sistem dropova je prilično velikodušan, pa ćete često imati osećaj da ste dobro opremljeni za naredni izazov. Kada primetite da igra „previše daje“, to je obično znak da vas uskoro čeka ozbiljnija borba po uzoru na druge Capcom igre kao što je Resident Evil 9.
Ono što ovaj odnos čini posebno zanimljivim jeste način na koji se razvija bez forsiranja. Hugh u početku preuzima ulogu zaštitnika, gotovo instinktivno, dok je Diana radoznala, ali i ranjiva, što stvara dinamiku koja podseća na odnos roditelja i deteta, ali bez klasičnih klišea. Njihova komunikacija nije preterano dramatična niti teatralna — upravo suprotno, snaga leži u suptilnim momentima, kratkim rečenicama i tišini između njih.
Kako igra odmiče, taj odnos postaje sve složeniji. Diana više nije samo neko koga treba zaštititi, već aktivni učesnik u priči, dok se Hugh polako otvara emotivno iako u početku deluje zatvoreno i rezervisano. Upravo ta evolucija odnosa daje dodatnu težinu svakoj sceni, jer igrač ne prati samo priču o preživljavanju, već i razvoj poverenja između dva lika koja su primorana da se oslone jedno na drugo.
Zahvaljujući tome, Pragmata uspeva da postigne nešto što mnoge igre pokušavaju, ali retko uspeju — da igrač ne bude samo posmatrač, već emotivno investiran u odnos likova. Nešto slično smo doživeli u The Last of Us Part 1 i to je jedan od glavnih uzroka uspeha te igre. I kada se priča približi kraju, jasno je da ono što ostaje u sećanju nisu samo mehanike i vizuelni identitet, već upravo veza koja se izgradila između Hugha i Diane.
Okruženje dodatno pojačava narativ, sa brojnim detaljima poput poruka, dokumenata i holograma koji polako otkrivaju šta se zapravo dogodilo. Sve to doprinosi osećaju izolacije i misterije koji prati igru od početka do kraja.
Tehnički, igra radi stabilno, uz sitne probleme koji ne kvare ukupni utisak, dok opcije pristupačnosti nude dovoljno fleksibilnosti za različite tipove igrača.
Na kraju, Pragmata uspeva da spoji poznate gameplay elemente sa svežim idejama i snažnim narativom, stvarajući iskustvo koje je istovremeno zabavno, emotivno i dovoljno drugačije da ostavi utisak, i za to je za dva dana od izlaska prodata u milion primeraka.
