High On Life 2: High on Life 2 ne pokušava da bude ozbiljna ili revolucionarna igra, već se fokusira na haotičnu zabavu, humor i jedinstvene ideje. Iako nije savršena, uspeva da pruži dovoljno ludih i zabavnih momenata da vas drži do kraja. Prednosti Jedinstven i otkačen humor Kreativna oružja i gameplay ideje Zabavna i nepredvidiva priča Mane Borba deluje nedoterano Neke mehanike nisu do kraja ispolirane Humor neće svima odgovarati – Miloš Markovic
Squanch Games-ov High on Life mi je već na prvu legao kao igra. Iako je humor specifičan i ne mora svima da odgovara, meni je takav stil bio sasvim ok i često me je nasmejao. Zato sam i nastavku, logično nazvanom High on Life 2, prišao sa pozitivnim očekivanjima, ali i dozom opreza — jer sam očekivao da bi, kao i kod filmova James Gunn-a, taj brzi tempo šala mogao češće da promaši nego da pogodi.
Srećom, ispostavilo se da sam zapravo sklon tom „dečijem“ humoru, pa sam se iznenađujuće zabavio — ne samo zbog šala na račun fekalija, već i zbog načina na koji priča, iako ima jasan pravac, često skreće u potpuno lude i neočekivane situacije. Već na početku igre nalazite se u ulozi nečije supruge na luksuznom krstarenju, samo da biste ubrzo završili u razrađenoj misteriji ubistva, gde zajedno sa pištoljem koji nosi šešir preuzimate ulogu detektiva u stilu Benoit Blanca. Igra je prepuna ovakvih apsurdnih scena i uopšte se ne shvata ozbiljno — a ako vam odgovara njen humor, čeka vas odlična zabava
Priča se nastavlja nakon događaja iz prve igre, gde igrač, sada poznat kao bounty hunter, krši pravila kako bi spasio svoju sestru Lizzie. Time ne samo da stavlja metu na svoja leđa, već se ubrzo uvlači i u njen plan ekoterorizma protiv kompanije Rhea Pharmaceuticals, koja koristi ljude za proizvodnju opasne, rekreativne droge. Iako je radnja smeštena u potpuno vanzemaljski svet, igra bez ustručavanja ima jasnu političku poruku — kroz svoj odnos prema velikim korporacijama i milijarderima koji ih vode, High on Life 2 jasno poručuje „pojedite bogate“.
Gameplay, odnosno pucanje kao njegova osnova, ima svojih mana i deluje pomalo nedoterano. Nišanjenje je dovoljno brzo i precizno, a detekcija pogodaka funkcioniše bez većih problema, ali postoji nešto u samom osećaju pucanja što deluje pomalo „labavo“ i teško ga je precizno opisati. Ipak, ono što zaista briljira su Gatliansi — živa oružja koja su centralni deo sveta igre i koja donose veliku raznolikost u sposobnostima. To se odlično uklapa kako u borbu, tako i u istraživanje i jednostavne puzzle elemente, iako se ponekad čini da je njihov doprinos humoru čak i veći nego samom gameplayu.
Možda je problem i u tome što su developeri želeli da ubace ogroman broj ideja — ne samo kroz Gatlians, već i kroz druge mehanike — kako bi igra stalno bila dinamična i zanimljiva. To donekle utiče na završni nivo poliranosti, ali ono što je tu i dalje ostaje zabavno i lako za igranje.
Skejtbording, kao nova mehanika za kretanje kroz veće hub zone, predstavlja zanimljiv dodatak, ali i kompromis. Brže kretanje kroz svet i grindovanje po šinama je veoma zabavno, ali kada se spoji sa borbom, stvari postaju pomalo haotične i užurbane na način koji ne unapređuje nužno tempo borbe. Često ćete imati osećaj „povlačenja i guranja“ između kretanja i nišanjenja, što ume da bude nezgodno. Ipak, kao način kretanja kroz svet, skejtbording je odličan dodatak, posebno u kombinaciji sa fast travel sistemom baziranim na vozilu, koji vam omogućava da se brzo premeštate i ne zadržavate predugo na jednom mestu.
Posebno mi se dopalo kako je humor integrisan čak i u personalizaciju lika. Od izbora skejtova sa ironičnim dizajnom, do outfita koje nosite tokom igre — sve ima dozu šale. Na samom početku crtate svoj portret uz pomoć pomalo nezgrapnih kontrola, što podseća na neslavne momente iz Duke Nukem Forever. Kasnije, kada se taj isti crtež pojavi na poternici vašeg lika, efekat je iskreno urnebesan — ne samo da niste očekivali da će se ta šala vratiti, već je i vaš crtež, očekivano, potpuno katastrofalan.
Vizuelno, igra koristi jarke i eksplozivne boje — deluje kao da je ceo svet prošao kroz neku verziju Color Run-a. Pastelne nijanse i neobičan dizajn daju igri jedinstven, vanzemaljski identitet. Ipak, dizajn nivoa varira — širi, otvoreniji prostori deluju pomalo prazno i zaboravljivo u poređenju sa pažljivo osmišljenim, ali linearnijim sekvencama poput pomenute misterije ubistva.
Igra se ne libi ni neprijatnih vizuala, ali zna gde da povuče granicu. Ekstremni elementi su često ublaženi ili zamagljeni, dok je nasilje u borbi prilično eksplicitno, uz brutalne animacije smrti. Nije ni čudo kada jedan od glavnih likova predstavlja krvožedni nož po imenu Knifey.
Gatliansi su bez sumnje srce igre, bez obzira da li ste fan tog koncepta ili ne. Novi likovi poput Sheath-a, kome glas daje Ralph Ineson, kao i Travis-a, donose dosta kako u pogledu gameplaya, tako i zabave. Sheath koristi električne projektile koji se mogu pretvoriti u zipline-ove, dok Travis može da izbaci supstancu koja podiže objekte u vazduh. Igra vrlo pametno koristi ove sposobnosti, posebno kada je u pitanju kretanje kroz svet. Kao fan Tim Robinsona i njegovog rada, bilo mi je posebno drago da čujem Tim Robinson kako se vraća u ulozi Creature-a.
Iako ne mogu direktno da ga uporedim sa prvim delom, jasno je da je cilj High on Life 2 bio da podigne sve na viši nivo. Humor, pucanje i istraživanje i dalje su u centru pažnje, ali su prošireni novim idejama i mehanikama. Ipak, to dolazi uz određene kompromise — posebno kada je reč o borbi i dizajnu arena, koji su sada prilagođeni većoj mobilnosti.
Na kraju, High on Life 2 je igra koja tačno zna svoju publiku. Ako vam prija nepredvidiv humor, haotične situacije i konstantan niz apsurdnih momenata, velika je šansa da ćete uživati — uz sve šale koje dolaze u paketu.
Ako Vam se ova recenzija svidela pogledajte i ostale naše recenzije.
