Diablo 4 Lord of Hatred: najbolja verzija Diablo 4 koju smo do sada dobili. Dve nove klase u vidu Paladina i Warlocka, nova regija, bolji endgame, ali i dalje nešto nedostaje, možda Diablo u igri koja se zove, pa Diablo. – NemanjaKocica
Povratak u Sanctuary… iz navike više nego iz uzbuđenja
Iskreno da budem, nisam ni znao da izlazi nova ekspanzija za Diablo IV — Lord of Hatred. I to možda najbolje opisuje gde se trenutno nalazim sa Diablo serijalom.
Nakon nekih 250 sati u osnovnoj igri, otišao sam poprilično razočaran. I znam kako to zvuči — “ostavio si 250 sati i kažeš da ti se nije svidelo?” Ali ko je igrao Diablo igre zna tačno o čemu pričam. Nije problem što je Diablo 4 loša igra. Daleko od toga. Combat je super, prezentacija je vrhunska, kampanja je bila odlična prvi put. Problem je što je posle svega toga vrlo brzo krenuo da se raspada onaj osećaj zbog kog Diablo inače jede slobodno vreme bez milosti.
Onaj “ajde još jedan run”.
Pa još jedan.
Pa odjednom 3 ujutru.
Diablo 2 i Diablo 3 su to imali. Diablo 4 dugo nije.
Zato me je Lord of Hatred praktično zaobišao. Da me kolega nije cimao za recenziju, verovatno bih tek mesec dana kasnije slučajno video trailer na YouTube-u i rekao “a ček, ovo je izašlo?”. I možda je baš zato ekspanzija ostavila bolji utisak nego što sam očekivao.
Priča — Diablo više nego ikad zvuči kao Televisa Presenta
Priča sama po sebi nije katastrofa. Zapravo, ima tu zanimljivih ideja i par baš dobrih momenata. Problem je način na koji je sve napisano i predstavljeno. Previše emocija. Previše dramatike. SUviše ozbiljnih pogleda dok neko priča kako “nosi teret sudbine”.
Brate… ubijamo demone, anđele i pola pakla usput.
Nekada je Diablo najbolje radio atmosferu kroz misteriju, jezive lokacije i osećaj da je svet odavno izgubljen. Ovde često imam osećaj kao da gledam neku Netflix fantasy seriju koja očajnički pokušava da bude emotivna svake druge scene. U jednom trenutku sve krene da vuče na Buffy, Supernatural i te “family trauma” priče, samo što umesto vampira svi pričaju o mržnji, sudbini i tami sveta.
I najveći problem — priča stalno pati od “princeza je u sledećem zamku” sindroma. Taman pomisliš da će nešto konkretno da se desi, igra te pošalje da opet juriš nekoga preko pola mape dok likovi vode još jedan težak emotivan razgovor.
Atmosfera je i dalje brutalna zahvaljujući art timu koji već godinama nosi Blizzard na leđima, ali storytelling… nije to onaj stari Diablo osećaj.
Gameplay — konačno malo zabave, a ne samo obaveza
Ovde se zapravo desio najveći napredak.
Skill tree je promenjen… mada neću da glumim da je sad to neki Path of Exile nivo dubine. I dalje postoji dosta “iluzije izbora”, gde deluje kao da možeš svašta da praviš, ali community vrlo brzo izračuna šta je najbolje i pola servera igra isti build.
Ali gameplay loop je konačno zabavniji. I što je najvažnije — manje je obaveza.
War Plans su verovatno najbolja stvar koju su ubacili. Iskreno, ceo sistem me podseća na luna park verziju Diablo endgame-a. Svuda nešto eksplodira, iskaču eventovi, bossovi, loot leti na sve strane, brojke iskaču preko celog ekrana i igra konstantno pokušava da te zadrži još malo.
I znate šta? Radi posao.
Možda to nije duboko niti revolucionarno, ali prvi put posle dugo vremena nisam imao osećaj da Diablo 4 igram iz obaveze. Sam gameplay je konačno dovoljno brz i haotičan da te vuče napred. I dalje mislim da Blizzard očajnički pokušava da pronađe identitet između Diablo 2 nostalgije i Diablo 3 arkade, ali Lord of Hatred je prvi put da mi deluje kao da makar znaju u kom pravcu žele da idu.
Endgame — uzoludno trošenje vremena for fun
Endgame mi se uglavnom sveo na War Plans aktivnosti, ali iskreno… možda je to i poenta. Diablo nikada nije bio igra koju igraš zbog komplikovanih mehanika. Igraš ga zbog osećaja konstantnog napretka, loota i onog momenta kada mozak potpuno pređe u autopilot dok čistiš ekrane neprijatelja.
Lord of Hatred je konačno uspeo da taj osećaj vrati makar delimično.
Naravno, problemi nisu nestali. Posle određenog vremena sve opet postane repetitivno. Loot je bolji nego na launchu, progression je fluidniji, ali i dalje nisam dobio onaj nenormalni poriv da odmah pravim novog lika čim završim prethodnog.
Kad završim svog “Aladina” Paladina, vrlo verovatno pravim pauzu do neke baš dobre sezone.
A za Diablo igru… to je možda i najbolji opis trenutnog stanja. Dovoljno dobro da se vratiš. Nedovoljno dobro da potpuno izgubiš život u njemu.
Tehnička strana — Blizzard se konačno sastavio
Moram da priznam — igra radi odlično.
Performanse su stabilne, serveri konačno ne gore svaki drugi dan, a balans klasa je za divno čudo solidan. Naravno da postoje jači buildovi i meta kombinacije, ali prvi put nemam osećaj da si idiot ako ne igraš trenutno najjaču stvar u sezoni.
Što je za moderni Blizzard iskreno ogroman kompliment.
Zaključak — najbolja verzija Diablo 4, ali još ne i najbolji Diablo
Da li je Lord of Hatred vredan novca?
Ako ste već duboko u Diablo 4 priči — ako ste preskočili prošli DLC – Vessel of Hatred i sada po ceni jednog, dobijete dva DLC onda sigurno.
Ako ste odustali posle launch razočaranja — sada konačno postoji razlog da bacite još jedan pogled.
Ja sam u ekspanziji ostavio oko 30 sati i igrao bih još. A to je iskreno najbolji znak da su nešto uradili kako treba. Ali i dalje imam osećaj da Diablo 4 konstantno stoji na korak od toga da postane stvarno legendarna igra… i svaki put nekako stane pre poslednjeg koraka ili Path of Exile 2 izbaci najavu koja ih oduva.
Lord of Hatred je najbolja verzija Diablo 4 koju smo do sada dobili. Dve nove klase u vidu Paladina i Warlocka, nova regija, bolji endgame, ali i dalje nešto nedostaje, možda Diablo u igri koja se zove, pa Diablo.
