Da ste me pre deset godina pitali ko pravi najbolje igre, verovatno bih bez mnogo razmišljanja rekao Playstation, Rockstar ili možda Naughty Dog (nikada Xbox). Danas? Danas mislim su Nintendo igre najbolje. I ne, ne zato što imaju najjaču grafiku, najveće budžete ili najmoderniji hardver.
Naprotiv. Nintendo je verovatno jedina velika kompanija koja i dalje pravi igre kao da je jedino važno da se igrač dobro zabavi.
Pogledajte ostatak industrije. AAA igre danas koštaju stotine miliona dolara. Svaki novi naslov mora da ima ogromnu mapu, fotorealističnu grafiku, RPG elemente, sistem napredovanja, gomilu kolekcionarskih predmeta i naravno, plan kako će zadržati igrače narednih šest meseci. Nekada se čini kao da je dizajn igre postao sporedna stvar, a da su Excel tabele preuzele glavnu reč.
Nintendo kao da živi u potpuno drugom svetu.
Dok svi pokušavaju da naprave sledeći veliki live service hit, Nintendo izbaci igru u kojoj vodoinstalater skače kroz šarena kraljevstva ili Link spaja balvane, točkove i rakete kako bi napravio potpuno besmislenu mašinu koja nekim čudom radi. I ljudi to obožavaju.
Zašto? Zato što Nintendo i dalje stavlja gameplay ispred svega ostalog.
Kada se pojavio Switch 2, internet je ponovo radio ono što najbolje ume. Brojali su se teraflopsi, analizirala rezolucija, poredili FPS i svaka tehnička specifikacija. Jedni su tvrdili da je konzola preslaba, drugi da je preskupa, treći da hardver već zaostaje za konkurencijom.
A onda je Nintendo uradio ono što radi već decenijama – prodao milione konzola zahvaljujući igrama.
To je možda i najbolji dokaz njihove filozofije. Ljudi ne kupuju Nintendo konzolu zato što očekuju najrealističniju grafiku ili najbolje performanse na tržištu. Kupuju je zato što žele da igraju Mario, Zeldu, Mario Kart ili Animal Crossing. Nintendo prodaje iskustva, a ne specifikacije.
Setite se kako počinje većina modernih AAA igara. Prvo deset minuta gledate uvodnu scenu. Onda hodate kroz uski prolaz dok igra učitava sledeću oblast. Nakon toga dolazi još jedna scena, pa tutorijal, pa još malo dijaloga.
Kod Maria? Skačete posle deset sekundi. I upravo u tome je razlika.
Nintendo razume nešto što je deo industrije, čini mi se, zaboravio. Ljudi igraju igre da bi ih igrali. Ne da bi gledali film od tri sata između povremenog pritiskanja dugmadi.
Najbolji primer za to je Mario Odyssey. Na papiru, osnovna mehanika je neverovatno jednostavna – trčanje i skakanje. Ali Nintendo iz te jedne ideje izvuče desetine potpuno različitih situacija. Svaki novi svet uvodi novu mehaniku, novu prepreku ili novi način razmišljanja. Kada pomislite da ste videli sve, igra vas ponovo iznenadi.
Kod mnogih modernih AAA naslova situacija je upravo suprotna. Nude vam deset različitih sistema – crafting, skill tree, loot, reputaciju, nadogradnju opreme, otvoreni svet i još mnogo toga – ali nijedan od njih nije dovoljno dubok da vas zaista oduševi. Često imam utisak da su igre postale komplikovanije, ali ne i zabavnije.
Još jedna stvar koja mi se posebno dopada jeste to što Nintendo retko juri trendove.
Industrija danas menja pravac iz godine u godinu. Jedne godine svi prave battle royale igre. Sledeće godine hero shootere. Onda extraction shootere. Posle toga svi žele svoj live service naslov.
Nintendo?
Oni kao da samo slegnu ramenima i nastave da rade ono što rade već decenijama. Ne pokušavaju da naprave Fortnite. Ne pokušavaju da naprave Call of Duty. Ne pokušavaju da budu neko drugi. Prave Mario, Zeldu, Pikmin, Animal Crossing i Splatoon, ali svaki put pokušaju da uvedu neku novu ideju zbog koje igra deluje sveže.
Pogledajte samo Mario Wonder. Gotovo svaki nivo ima novu mehaniku. Tek što se naviknete na jednu, igra vas već iznenadi sledećom. Tears of the Kingdom je igračima dao slobodu da rešavaju probleme na načine koje ni sami developeri verovatno nisu mogli da predvide. Upravo takve ideje ostaju upamćene mnogo duže od još jedne ogromne mape prepune ikonica.
Ironično je što je Nintendo upravo kompanija koja je pomogla da se postave temelji moderne industrije. Super Mario je praktično definisao platformere. Zelda je decenijama pokazivala kako izgleda kvalitetna avantura. Mario Kart je popularizovao karting igre na način koji konkurencija nikada nije uspela da nadmaši. Čak su i mnoge mehanike koje danas uzimamo zdravo za gotovo prvi put ozbiljno zaživele upravo u Nintendo igrama.
Možda je baš zato zanimljivo što danas, kada ostatak industrije neprestano juri sledeći veliki trend, Nintendo često radi upravo suprotno. Umesto da prati druge, oni se vraćaju osnovama koje su sami pomogli da uspostave – dobrom gameplayu, jasnim pravilima i ideji da igra pre svega treba da bude zabavna.
To ne znači da je Nintendo savršen.
Njihov hardver već godinama zaostaje za konkurencijom. Online servis nikada nije bio na nivou PlayStation Networka ili Xbox Live-a. Cene njihovih igara retko padaju, čak i godinama nakon izlaska. A Pokémon Scarlet i Violet su pokazali da ni Nintendo nije imun na tehnički problematična izdanja.
Ali upravo zato mislim da je važno napraviti razliku između tehničkog kvaliteta i kvaliteta dizajna igre. Jer kada pogledamo njihove najveće interne naslove, jedna stvar se stalno ponavlja. Većina njih izlazi završena.
Ne sa obećanjem da će biti dobra za šest meseci. Ne sa planom da je zakrpe kroz dvadeset ažuriranja. Nego kao kompletan proizvod koji je spreman za igranje prvog dana. Nažalost, danas je to postalo izuzetak, a ne pravilo.
Mislim da je najveća razlika ipak u filozofiji.
Kada gledam mnoge moderne AAA igre, imam utisak da prvo nastanu pitanja poput:
“Koliko sati sadržaja imamo?”
“Kako ćemo zadržati igrača svakog dana?”
“Kako ćemo ga motivisati da kupi još nešto?”
Kod Nintenda imam osećaj da prvo postave jedno mnogo jednostavnije pitanje.
“Da li je ovo zabavno?”
I možda upravo zbog toga njihove igre i dalje ostaju u sećanju godinama nakon izlaska.
Ne zato što imaju najbolju grafiku. Ne zato što imaju najveći budžet. Već zato što nas podsete zbog čega smo uopšte zavoleli video igre.
Možda Nintendo danas zaista ne pravi najlepše igre. Možda nema najjači hardver. Možda njihov online servis i dalje zaostaje za konkurencijom.
Ali kada se godinu ili dve nakon izlaska osvrnem na igre koje sam igrao, retko se setim rezolucije, broja frejmova ili kvaliteta senki. Mnogo češće se setim trenutaka kada sam se iskreno nasmejao, kada me je igra iznenadila nekom potpuno ludom idejom ili kada sam pomislio: “Kako im je ovo uopšte palo na pamet?”
To je osećaj koji se ne može izmeriti benchmark testovima. I upravo u tome vidim najveću snagu Nintenda.
Dok ostatak industrije često pokušava da napravi veću igru, Nintendo se i dalje trudi da napravi bolju.
Možda se nećete složiti da danas prave najbolje igre na svetu. I to je sasvim u redu. Ali mislim da bismo svi mogli da se složimo oko jedne stvari – mnogo više studija bi trebalo da se ugleda na način na koji Nintendo razmišlja o dizajnu igara.
Jer kada se prašina slegne, kada prođu marketinške kampanje i kada prestanemo da brojimo piksele, na kraju ostaje samo jedno pitanje.
Da li smo se zaista dobro zabavili?
Ako mene pitate, Nintendo je jedna od retkih velikih kompanija koja i dalje taj odgovor stavlja ispred svega ostalog.
