Poskupljenje konzola nije nikakav izolovan incident. To je smer. I to vrlo jasan. Da sve poskupljuje, svima nam je jasno i zašto, ali da li je ovo pravo rešenje?
PlayStation 5 je izašao sa cenom koja je već tada bila ozbiljna, ali makar donekle prihvatljiva za širu publiku. Što naravno nije važilo za našu državu gde su prodavci uz konzole gurali dodatne igre i tako dodatno dizali već ozbiljnu cenu. Zbog toga i imamo slabu bazu igarača, kao i igrače koji se snalaza preko preprodavaca, čuvenih Šandora i sličnih. Danas, par godina kasnije, ta ista konzola ne samo da nije pojeftinila — nego je postala skuplja. U međuvremenu se pojavljuju i skuplje verzije koje idu ka ciframa koje su nekada bile rezervisane za ozbiljne PC konfiguracije.
Slična priča važi i za Xbox Series X. Umesto da kroz vreme postane pristupačniji, kako je to nekada bilo pravilo, on se kreće u suprotnom smeru. Sve ide ka tome da ulazak u “pravi” gaming postaje sve teži, a ne lakši. Nekada su porodice sa klincima čekale da konzole pojeftine, ipak gejming je svakako luksuz, ali luksuz koji je kada tada bio pristupačan svima.
A onda dolazi Nintendo Switch 2, koji već u startu dolazi sa cenom koja jasno pokazuje da ni Nintendo više ne igra na kartu pristupačnosti kao nekada. I pre nego što je konzola zaživela kako treba, već se priča o poskupljenjima.
I tu više nema dileme — ovo nije slučajnost. Ovo je testiranje granica. Koliko mogu da dignu cenu, a da ljudi i dalje kupuju?
A ako su konzole postale skuplje, igre su otišle još dalje. PlayStation je prvi normalizovao cenu od 70€ za nove naslove, gurajući granicu onoga što se smatra “standardom”. Nije prošlo dugo, a Nintendo je sa svojim naslovima počeo da ide i iznad toga, bez ikakvog ustručavanja — jer zna da može. I sada dolazimo do sledeće tačke pucanja: Grand Theft Auto VI. Igra o kojoj svi pričaju, ali čiju cenu niko ne sme da prognozira. Jer ako ona probije sledeći prag, to više neće biti izuzetak — to će postati novo pravilo.
Mi smo kao klinci imali nešto što današnja generacija praktično nema — izbor.
Ne savršen, ne legalan, ali stvaran. Ako nisi imao novca, postojao je način da dođeš do igara. Piraterija je bila deo tog ekosistema, svi to znaju, i koliko god da je bila problematična, ona je zapravo uvodila ljude u gaming. Pravila je publiku. Publiku čiji sam i ja deo i danas kada sam svoj čovek sa zadovoljstvom častim sebe igrom po punoj ceni. U budućnosti toga neće biti, neće biti ljudi koji su kao mali maštali da sebi kupe svaku igru koju požele.
Danas je sve zatvoreno. Konzole su zaključani sistemi, digitalne prodavnice kontrolišu svaki korak, a cene su postavljene tako da jasno kažu: ili ćeš debelo da platiš — ili se igraj na telefonu. Nema sredine.
I onda se pitamo gde su nestali “pravi igrači”. Nisu nestali. Nikada nisu ni dobili priliku da postanu to. Jer ako dete nema pristup konzoli koja košta stotine evra i igrama koje koštaju kao pola prosečne nedeljne kupovine, ono neće čekati. Otići će tamo gde može odmah da igra. Telefon. Besplatne igre. Roblox. Fortnite.
I to nije problem sam po sebi. Problem je što to postaje jedini ulaz u gaming. A kada ti je prvi kontakt sa igrama dizajniran oko brzog dopamina, mikrotransakcija i beskonačnih mračnih petlji — to postaje tvoj standard. Bukvalno klince kampuju na spawn pointu i prave od njih kupce mikrotransakcija.
Ono što je najluđe u celoj priči je što industrija ovo gleda i ne vidi problem. Ili ga vidi — ali ga ignoriše. Jer kratkoročno, sve radi. Ljudi i dalje kupuju. Profit raste. Brojevi izgledaju dobro.
Ali dugoročno?
Svaka skuplja konzola znači manje novih igrača. Manje novih igrača znači manju publiku za ozbiljne igre. A manja publika tera industriju da ide još više ka modelima koji donose brz novac. Da traže prečice preko AI i sličnih poteza koji samo štete industriji.
I kao da to nije dovoljno, sada nas guraju i u model gde više ništa ne poseduješ — već samo iznajmljuješ. PlayStation Plus je poskupeo i raslojava se na nivoe koji te praktično teraju da platiš više ako želiš “pravi” sadržaj. Xbox Game Pass, koji je nekada bio najbolji deal u industriji, danas sve više gubi tu vrednost — osnovni paket je osakaćen, dok se pravi sadržaj gura u skuplje varijante. A Nintendo Switch Online… to je posebna priča, gde plaćaš da bi dobio minimum minimuma. I sada dolazimo do apsurda — u 2026. godini možeš čak i PlayStation 5 da iznajmljuješ umesto da ga poseduješ. Kao da je normalno da ne poseduješ ni uređaj, ni igre, već samo pravo da ih koristiš dok plaćaš. Sve zajedno vodi ka istom cilju: da prestaneš da kupuješ i počneš da plaćaš pretplatu. A kada jednom uđeš u taj sistem, izlaz praktično ne postoji — jer čim prestaneš da plaćaš, ostaješ bez svega.
I tako ulazimo u začarani krug iz kog nema lakog izlaza. Nekada je gaming bio jedna od retkih stvari koja je bila dostupna skoro svima. Nisi morao da budeš bogat da bi bio deo toga.
Danas?
Ako nemaš novca — nisi deo priče. I to je možda najveći poraz ove industrije. Jer njena snaga nikada nije bila u grafici, niti u tehnologiji. Bila je u tome što je bila masovna. Što je pripadala svima. Ako to nestane — nestaje i sve ostalo.
Ovo nije priča o cenama. Ovo je priča o smeru. A smer u kom idemo vodi ka tome da gaming postane zatvoren, skup i ograničen. I ako se to desi, neće ga uništiti konkurencija.
Uništiće ga sopstvene odluke i alavost. A alavosti ima na pretek.
