Midnight Moments – Kiša, neon i mali komadići cyberpunk života

Nekada je dovoljno napraviti jednu malu ulicu da biste dobili osećaj da iza nje postoji čitav grad. Jedna zgrada, nekoliko prozora koji svetle u noći, neonski znak, čovek koji stoji na uglu i kiša koja se sliva niz fasade mogu da budu sasvim dovoljni da počnete da zamišljate ko tu živi i šta se događa iza zatvorenih vrata.

Upravo na toj ideji počiva Midnight Moments. Happy Volcano vam daje mali komad cyberpunk grada i pušta vas da ga uredite kako želite, bez zadataka, rokova i bilo kakvog pritiska. Sve što ostaje jeste pitanje koliko dugo možete da uživate u samom procesu stvaranja.

I to je praktično sve.

Nema ciljeva koje morate da ispunite, nema tajmera koji vas tera da budete efikasni, nema resursa o kojima morate da vodite računa, niti postoji kazna ako nešto postavite potpuno pogrešno. Midnight Moments vas jednostavno pušta da gradite. Možete da napravite nekoliko zgrada, povežete ih uskim prolazima, dodate neonske reklame, antene, biljke, građane i razne sitnice, a zatim da sednete i gledate kako kiša klizi preko svega što ste napravili.

Na prvi pogled možda deluje kao vrlo jednostavna ideja, ali upravo u toj jednostavnosti leži najveći deo šarma igre.

Happy Volcano je napravio svojevrsni cyberpunk diorama builder u duhu igara kao što su Townscaper i Dystopika, ali ovde je atmosfera mnogo važnija od samog građenja. Ne pokušavate da napravite najveći ili najefikasniji grad. Ne postoji ni „najbolji“ način da ga napravite. Umesto toga, cilj je da jedan mali prostor pretvorite u prizor koji vam se dopada. A kada igra to uradi kako treba, iznenađujuće je koliko vremena možete provesti samo gledajući sopstvenu malu ulicu.

Grad koji postoji zbog atmosfere

Najveći adut Midnight Moments bez ikakve sumnje je atmosfera. To je ona vrsta igre koja vas može uhvatiti u trenutku kada shvatite da već nekoliko minuta ne radite ništa posebno, već samo pomerate kameru i gledate kako svet izgleda.

Kiša ne služi samo kao vizuelni efekat. Ona je praktično deo identiteta cele igre. Mokre površine hvataju svetlost neona, prozori zgrada daju toplinu mračnim ulicama, reklame osvetljavaju okolinu, a kombinacija hladnih i toplih tonova daje celom gradu onaj prepoznatljivi cyberpunk osećaj. Nema potrebe da vam igra objašnjava gde se nalazite. Dovoljno je nekoliko zgrada, malo neona i kiša koja ne prestaje.

Posebno mi se dopada što imate određenu kontrolu nad tim kako će vaša scena izgledati. Promena intenziteta kiše, osvetljenja ili doba dana može potpuno promeniti atmosferu istog prostora. U jednom trenutku mala uličica može izgledati kao miran deo grada u kojem se ljudi vraćaju kući, dok nekoliko promena kasnije dobija mnogo mračniji, gotovo noir izgled.

Igra tako uspeva da iz prilično ograničenog prostora izvuče više nego što biste možda očekivali.

Jedan neon znak postavljen na pravo mesto može napraviti veću razliku nego čitava nova zgrada.

Tu se vidi da Midnight Moments nije toliko zainteresovan za količinu koliko za detalj. Antena na krovu, klupa pored ulice, automat, nekoliko biljaka, hologramski detalj ili građanin koji stoji na pravom mestu mogu biti dovoljni da prostor odjednom počne da deluje kao pravi deo grada.

Naravno, nije to grad u klasičnom smislu. Više je kao mala scena istrgnuta iz nekog mnogo većeg sveta.

I upravo zbog toga funkcioniše.

Ne gradite grad, već pravite scenu

Ograničen prostor je nešto što se u početku vrlo lako može posmatrati kao mana. Grid je mali, broj elemenata nije beskonačan i nema mogućnosti da napravite ogromnu cyberpunk metropolu. Međutim, što više vremena provodite sa igrom, to postaje jasnije da je upravo to bila namera. Midnight Moments vas ne želi pretvoriti u graditelja ogromnog grada. Ona vas više stavlja u ulogu scenografa.

Umesto da razmišljate gde ćete postaviti sledećih pedeset zgrada, počinjete da razmišljate šta nedostaje ovom jednom malom prostoru. Možda mu treba još jedan izvor svetlosti. Možda bi jedan prolaz između dve zgrade izgledao bolje. Možda bi nekoliko građana promenilo osećaj cele scene.

Tako možete napraviti mali ulaz u noćni klub, krovnu baštu, stambeni blok, usku ulicu sa prodavnicama ili neki potpuno običan ugao grada koji izgleda kao da iza sebe krije mnogo veću priču.

I tu se pojavljuje jedna zanimljiva stvar: igra vam zapravo ostavlja dosta prostora da sami zamislite šta se u tim scenama događa. Lik koji stoji ispred prodavnice nema svoju priču. Zgrada nema istoriju. Ne postoji quest koji će vam objasniti šta se tu dogodilo. Ali kada spojite sve elemente, vaš mozak sam počinje da popunjava praznine. Odjednom ne gledate samo nekoliko zgrada. Gledate mesto.

Igra koja ne traži ništa od vas

Možda će nekome upravo nedostatak ciljeva biti najveći problem, ali meni je ovde uglavnom imao smisla. Midnight Moments ne pokušava da vas ubedi da postoji nešto što morate da završite. Pokrenete igru, napravite nešto i ugasite je kada vam je dosta. To je cela filozofija.

Alati su dovoljno jednostavni da vam ne treba posebno vreme da ih savladate. Nema komplikovanih sistema koje morate da razumete pre nego što možete da počnete da pravite nešto lepo. Već nakon kratkog vremena možete da dođete do rezultata koji izgleda sasvim pristojno, a što više vremena uložite u detalje, to scena može postati zanimljivija.

To je i razlog zbog kojeg mogu da zamislim da će mnogi igru koristiti gotovo kao digitalni prostor za opuštanje. Nakon napornog dana možete je pokrenuti, pustiti muziku ili podcast u pozadini i provesti pola sata sređujući jednu malu ulicu.Ako vam se dopada ono što ste napravili, završili ste. Ako ne, pomerite nekoliko stvari i pokušajte ponovo.

U današnje vreme, kada veliki broj igara gotovo opsesivno pokušava da vam objasni šta treba da radite i zašto morate da nastavite da igrate, ovakav pristup zapravo deluje prilično osvežavajuće.

Ali upravo tu počinju i problemi

Naravno, ta sloboda ima svoju cenu.

Nakon nekoliko napravljenih scena počinjete da primećujete granice onoga što Midnight Moments može da ponudi. Kada prođe početno oduševljenje kišom, neonom i prvim lepim dioramama, postaje očigledno da broj elemenata nije dovoljno velik da bi vas dugo iznenađivao.

Možete napraviti mnogo različitih kombinacija, ali posle nekog vremena počinjete da prepoznajete iste zgrade, iste objekte i slične detalje. Nove scene mogu izgledati drugačije, ali postoji trenutak kada shvatite da se ipak stalno nalazite u istom malom delu grada.

To ne znači da je igra loša. Samo znači da je njena priroda takva da će većina igrača relativno brzo videti granice sadržaja.

Još više se to oseća kada poželite da određene elemente prilagodite malo detaljnije. Ponekad biste želeli veću kontrolu nad nekim objektom, drugačiju veličinu ili više opcija za određene detalje, ali igra vas tu zaustavlja. Kamera takođe u početku nije najintuitivnija i potrebno je malo vremena da se naviknete na njeno funkcionisanje.

U nekoj drugoj igri to možda ne bi bilo naročito važno. Ovde jeste, jer je kreativna sloboda praktično cela igra. Kada vam igra kaže „napravi šta želiš“, prirodno je da želite što više alata kojima to možete da uradite.

Koliko dugo možete ostati?

To je verovatno najvažnije pitanje koje treba postaviti kada je Midnight Moments u pitanju. Odgovor će dosta zavisiti od toga šta očekujete od igre.

Ako vam je zadovoljstvo da napravite lepu scenu, fotografišete je, promenite osvetljenje i nakon toga pređete na nešto drugo, Midnight Moments može biti veoma prijatno iskustvo kojem ćete se povremeno vraćati.

Ako, međutim, očekujete progresiju, otključavanje novih stvari, nagrade ili neki sistem koji će vam dati razlog da nastavite još nekoliko sati, vrlo brzo ćete ostati bez konkretnog razloga. Igra vas ne nagrađuje zato što ste napravili nešto lepo. Njen način nagrađivanja je mnogo jednostavniji — ako se vama dopada ono što ste napravili, to je dovoljno. Meni se takav pristup dopada, ali ne mogu da ignorišem činjenicu da će nekim igračima upravo zbog toga Midnight Moments delovati kao iskustvo koje traje kraće nego što bi želeli.

Mala igra koja zna šta želi da bude

Ipak, ono što mi je možda najviše prijalo kod Midnight Moments jeste to što igra ne pokušava da bude nešto što nije.

Ne pokušava da od svog malog sveta napravi ogroman sandbox. Ne ubacuje nepotrebne sisteme samo da bi mogla da kaže da ih ima. Ne pokušava da vas zadrži veštačkim progresom. Ona želi da vam pruži mali prostor i atmosferu. I u tome je prilično uspešna.

Kada završite jednu scenu, možete samo da pustite kameru da stoji. Kiša nastavlja da pada, svetla se odbijaju od ulica, mali likovi prolaze kroz prostor koji ste napravili i na trenutak sve izgleda kao kadar iz nekog cyberpunk filma. Tada Midnight Moments možda najbolje funkcioniše. Ne dok gradite, već kada završite i pogledate šta ste napravili.

Zaključak

Midnight Moments nije igra koja će vas držati desetine sati i sigurno nije namenjena igračima koji traže dubok gameplay loop, ozbiljnu progresiju ili kompleksne sisteme gradnje. Njena ambicija je mnogo manja, ali zbog toga i mnogo jasnija. Ona želi da vam pruži mali komad cyberpunk grada i dovoljno slobode da ga pretvorite u nešto što je vaše. Njena atmosfera je odlična, kombinacija kiše, neona i malih detalja funkcioniše veoma dobro, a jednostavnost alata znači da možete odmah početi da pravite nešto bez dugog učenja. S druge strane, ograničen broj elemenata i mali prostor znače da ćete relativno brzo početi da primećujete šta sve igra nema.

Ali možda je najpoštenije Midnight Moments posmatrati upravo onako kako ona želi da je posmatrate. Ne kao igru koju morate da igrate svakog dana. Ne kao nešto što morate da završite. Već kao mali digitalni prostor kojem se vratite kada želite malo mira. Napravite jednu ulicu. Dodate neon. Stavite nekoliko ljudi. Pustite kišu.

I onda samo gledate.

Midnight Moments možda nema mnogo toga da vam ponudi, ali ono što nudi radi sa prilično jasnom idejom i dovoljno šarma da tih nekoliko sati provedenih u njenom malom cyberpunk svetu ostane prijatno iskustvo.

Ocena: 7/10