Mortal kombat 2: Mortal Kombat II uspeva da bude zabavniji i dinamičniji od prethodnog filma zahvaljujući boljim borbama, većem fokusu na turnir i izraženijoj kamp atmosferi. Ipak, slab scenario, problematični dijalozi, neujednačen CGI i površno napisani likovi sprečavaju film da postane zaista dobra adaptacija. Za fanove franšize ovo će verovatno biti solidna zabava puna referenci i fatality scena, ali kao film u celini i dalje ostavlja utisak propuštenog potencijala. – NikolaOtasevic
Filmovi zasnovani na video igrama polako ali sigurno postaju novi standard u holivudskom svetu zabave. Iako industrija decenijama nije uspevala da pronađe pravi recept, konačno je uspela da „provali kod“, dok franšize poput A Minecraft Movie i The Super Mario Bros. Movie obaraju bioskopske rekorde.
Ipak, zanimljivije od samog uspona ovih filmova jesu okolnosti pod kojima se on dogodio i način na koji se njihov kvalitet menjao kroz vreme. Realno gledano, moglo bi se čak tvrditi da kvalitet filmova po video igrama u proseku nije mnogo bolji nego ranije, već da je korporativni pristup zadovoljavanju fanova danas drugačiji, posebno u eri nakon vrhunca superherojskih filmova.
Tu dolazi Mortal Kombat franšiza, koja je do sada imala tri pokušaja da materijal uspešno prebaci na veliko platno — i sva tri puta delimično promašila cilj.
Povratak turnira i poznatih boraca
Iako film Mortal Kombat iz 2021. godine nije bio naročito dobar, imao je dovoljno postavljanja sveta, fan servisa i referenci da ponovo probudi interesovanje za filmski serijal. A dok je Mortal Kombat II trenutno najuspešnija adaptacija u franšizi do sada, to i dalje ne znači mnogo kada se pogleda šira slika.
Za svaki korak napred koji nastavak pravi kroz kreativnije borbe i nešto opušteniji ton, napravi nekoliko koraka unazad kroz još gori dijalog i preterano objašnjavanje svega, čudne izbore glumaca i problematičan CGI koji često umanjuje težinu fatality scena.
Mortal Kombat II nije potpuni promašaj od nastavka, ali je svakako veoma manjkav pokušaj da se franšiza konačno izbori za pobedu.
Nastavak se odvija nedugo nakon događaja iz prvog filma, dok se šampioni Sonya Blade (Jessica McNamee), Cole Young (Lewis Tan), Liu Kang (Judi Lin) i Jax (Mehcad Brooks) pripremaju da zajedno sa svojim vođom, Lordom Raidenom (Tadanobu Asano), brane Earthrealm tokom turnira.
Ipak, film otvara potpuno novi lik — Kitana (Adeline Rudolph), princeza čije je kraljevstvo palo pod vlast zlog cara Shao Kahna (Martyn Ford) i Outworld-a nakon što je Shao u borbi ubio njenog oca.
Dok Kitana potajno sarađuje sa Earthrealm-om kako bi zaustavila vladavinu svog novog „oca“, šampioni pronalaze i regrutuju Johnny Cage-a (Karl Urban), propalu akcijsku zvezdu iz devedesetih koji veruje da su njegovi najbolji dani davno prošli — sve dok ga putovanje u drugi svet i borba za sudbinu planete ne nateraju da ponovo pronađe smisao.
U trenutku kada Shao Kahn kreće po amajliju koja mu može podariti besmrtnost, dok istovremeno koristi magiju kako bi oživeo stare neprijatelje i saveznike naših heroja, ulozi postaju veći nego ikada u borbi da Earthrealm ne padne pod dominaciju Outworld-a.
Mortal Kombat između fan servisa i dobrog filma
Šteta je što Mortal Kombat II ne uspeva u potpunosti da se oslobodi problema koji su pratili prethodni film, jer zapravo postoji dosta elemenata koji predstavljaju ozbiljan napredak.
Za početak — da, konačno imamo turnir u Mortal Kombat filmu. Neverovatno, zar ne?
Šalu na stranu, iako mnoge borbe i dalje pate od istih osnovnih problema, režija Simona McQuoida definitivno pokazuje više kreativnosti kada su u pitanju koreografija i brutalna ubistva. Konstantan niz borbi tokom filma upravo je trenutak kada najbolje funkcioniše balans između kampy atmosfere i ozbiljnih uloga same priče. Posebno se izdvajaju Johnny Cage scene, koje imaju zabavnu i namerno luckastu energiju, uprkos dubljim problemima koje njegov lik ima unutar same narativne strukture filma.
Nažalost, pozitivne strane Mortal Kombat II gotovo uvek dolaze uz ozbiljne probleme koji na kraju kvare celokupni utisak.
Nije teško primetiti da film iz 1995. godine, uprkos tome što nosi PG-13 oznaku, ima energičnije i dinamičnije borbene scene od gotovo svega što se dešava u ovim novim R-rated filmovima. Čak i kada fatality scene pokažu brutalnost po kojoj je franšiza poznata, one potpuno gube težinu zbog lošeg CGI-ja i haotične montaže koja ih okružuje. Kada borbe prestanu da imaju pravi osećaj udarca i intenziteta, svi ostali problemi nastavka postaju još očigledniji.
Film koji ne zna šta želi da bude
Scenario koji potpisuje Jeremy Slater generalno je katastrofalan. I stari i novi likovi praktično nemaju nikakvu dubinu osim što služe kao „placeholderi“ za ono što fanovi već poznaju iz video igara. Dijalozi su posebno loši — u najboljim trenucima samo nespretni, a u najgorim zvuče kao da roboti izgovaraju beskonačne ekspozicije. Mnogi će verovatno reći: „Pa to je Mortal Kombat! Likovi ni ne treba da budu posebno dobro napisani,“ ili da upravo ta potpuno besmislena kamp atmosfera doprinosi zabavi filma.
Međutim, jedan od najvećih problema filma jeste to što pokušava da igra na obe strane istovremeno.
Da, film se mnogo više zabavlja sam sa sobom nego prethodnik, ali istovremeno pokušava i da donese ozbiljnije emotivne momente i razvoj likova — bez da se u potpunosti posveti bilo kojoj od te dve strane. Nikada se do kraja ne opredeljuje ni za potpuno apsurdne one-linere ni za ozbiljniji karakter development, pa oba aspekta ostaju polovično realizovana.
Najbolji primer za to upravo su Kitana i Johnny Cage, dva lika koja ovde dobijaju najviše prostora i dubine u celoj postavi. Oba lika pate od istog problema — njihovi karakter development lukovi započinju zanimljivo, ali nikada nisu zaista zaokruženi do kraja filma. Ideja da je Johnny Cage glumac koji je prošao svoj vrhunac i sada kroz borbu za spas sveta pokušava da pronađe novi smisao života zapravo nije loš koncept. Problem je što u scenariju postoje ogromne rupe.
Na primer, nikada nije objašnjeno zašto Cage na kraju ipak odlučuje da učestvuje na turniru nakon što je prvi put odbio, niti zašto se kasnije vraća protiv svoje volje. Postoje određeni nagoveštaji i započete ideje, ali film ih nikada ne razvije do kraja.
Takođe, nikada zapravo ne saznajemo zbog čega bi Johnny Cage uopšte bio važan za borbu Earthrealm-a osim činjenice da je veliki deo video igara — pa samim tim „mora“ da bude prisutan i ovde.
Situaciju dodatno otežava to što Karl Urban deluje veoma čudno odabran za ovu ulogu, čak i kao starija verzija lika iz igara. Povremeno uspeva da iznese cheesy atmosferu koja se od Johnny Cage-a očekuje, ali bilo zbog scenarija ili činjenice da jednostavno ne odgovara potpuno tom arhetipu, mnoge njegove replike zvuče neprirodno i „off“.
Većina fanova će verovatno uživati u brojnim referencama na igre, poznatim zvučnim efektima i prepoznatljivim momentima tokom konstantnih borbi koje Mortal Kombat II nudi, ali upravo nedostatak bilo čega dubljeg ili kvalitetnije napisanog na kraju i dalje ozbiljno sputava film.
Da, nastavak jeste tehnički napredak u odnosu na prethodni film u većini aspekata, ali veoma često deluje kao klasičan primer „jedan korak napred, dva nazad“.
Haotični dijalozi, slabiji vizuelni efekti i potpuna nesposobnost da se film konačno odluči između potpune kamp ludosti ili ozbiljnije narativne strukture čine Mortal Kombat II još jednim modernim filmom po video igri koji zadovoljavanje fanova stavlja na prvo mesto — a pravljenje dobrog filma negde tek na dvadeseto.
