Voivod: The Nuclear Warrior DEMO: Voivod: The Nuclear Warrior impresionira autentičnim pixel artom, atmosferom i odličnom retro verzijom Voivod muzike, ali gameplay još ne prati kvalitet prezentacije. Istraživanje i Metroidvania elementi imaju potencijal, dok borba, bossovi i sistem lečenja ostavljaju dosta prostora za napredak. – NemanjaKocica
Voivod: The Nuclear Warrior je jedan od onih projekata koji vas zainteresuju već na prvi pogled. Sve što je vezano za Voivod ovde izgleda autentično – od grotesknog pixel arta inspirisanog radovima Awaya, preko nadrealnog sci-fi sveta, do 8-bitnih i 16-bitnih verzija prepoznatljivih numera benda. Čim krenete da igrate, jasno je da nije samo još jedna licencirana igra koja je na brzinu dobila poznato ime na naslovnici. Voivod je duboko ugrađen u njen svet, estetiku, muziku i priču.
Problem je u tome što igra kao igra ne uspeva uvek da isprati kvalitet svog vizuelnog identiteta.
The Nuclear Warrior je 2D action-adventure Metroidvania sa run-and-gun borbom, istraživanjem i sistemom sposobnosti koji postepeno otvara nove delove mape. Istraživanje je zapravo jedan od zanimljivijih delova igre. Svet je dovoljno neobičan da vas konstantno vuče da istražujete, pronađete skrivenu prostoriju ili se vratite na ranije nedostupnu lokaciju kada dobijete novu moć. Izdvojio bih mogućnost odvajanja svesti od tela, koja nije samo simpatičan dodatak priči već ima i konkretnu funkciju u rešavanju prepreka.
Nažalost, kada dođe vreme za borbu, stvari postaju mnogo manje impresivne. Osnovno pucanje funkcioniše, ali je često dovoljno samo držati neprijatelja na distanci i rešavati probleme iz relativno bezbedne razdaljine. Zbog toga melee napadi, iako postoje i deluju kao važan deo koncepta, nemaju dovoljno smisla. Ako većinu protivnika možete jednostavno eliminisati iz daljine, nema mnogo razloga da rizikujete i koristite borbu iz neposredne blizine.
To postaje još očiglednije kod nekih običnih neprijatelja, koji umeju da budu previše predvidljivi i jednostavni. Čak i na višim nivoima težine igra u pojedinim situacijama ne uspeva da napravi dovoljno pritiska. Problem nije u tome što je Voivod: The Nuclear Warrior laka igra, već što njeni sistemi često ne zahtevaju od igrača da ih koristi na način na koji bi se očekivalo od ozbiljnije Metroidvanie.
Boss borbe dodatno naglašavaju ovaj problem. Umesto da budu vrhunac svega što igra nudi, pojedini susreti više frustriraju nego što su zabavni. Neki napadi nisu dovoljno jasni, reakcije na njih nisu uvek intuitivne, a povećavanje HP ne znači automatski i bolji dizajn borbe. U igri sa ovakvom umetničkom vizijom očekivao bih mnogo kreativnije i agresivnije boss susrete.
Ni sistem lečenja ne pomaže naročito tempu. Potrošni healovi funkcionišu, ali mogu da dovedu do situacije u kojoj više razmišljate o resursima nego o samom napredovanju. Umesto da vas igra tera da eksperimentišete sa sposobnostima i uživate u istraživanju, povremeno imate osećaj da morate da obnavljate ono što ste već potrošili kako biste spremno dočekali naredni deo.
A ipak, uprkos svemu tome, teško je ne uživati u samom svetu.
Voivod: The Nuclear Warrior izgleda fantastično. Pixel art je prljav, bizaran i izrazito karakterističan, a svet zaista deluje kao da je izašao iz nekog izgubljenog Voivod strip-albuma. Lokacije, neprijatelji i brojni detalji funkcionišu najbolje upravo onda kada igra prestane da bude samo Metroidvania i potpuno se prepusti Voivod ludilu. Isto važi i za muziku. Retro obrade pesama savršeno odgovaraju ovakvoj igri i predstavljaju mnogo zanimljiviji pristup od prostog ubacivanja originalnih snimaka benda u pozadinu.
Sistem mutacija takođe ima potencijala. Izbor sposobnosti i ograničeni broj slotova stvaraju osnovu za određenu slobodu u pravljenju vlastitog builda, a to je nešto što bi u punoj verziji moglo da postane jedan od najboljih sistema u igri. Demo, međutim, još ne ostavlja utisak da su te odluke dovoljno značajne da bi potpuno promenile način na koji igrate.
I upravo je to najveći problem The Nuclear Warrior-a. Igra konstantno pokazuje da može da bude mnogo bolja. Vizuelni identitet je već tu. Muzika je tu. Voivod univerzum je tu. Istraživanje ima dobru osnovu, a neke gameplay ideje pokazuju da developeri imaju zanimljive zamisli. Ono što nedostaje jeste taj završni sloj koji bi sve te elemente spojio u zaista upečatljivo igraće iskustvo.
Zbog toga je Voivod: The Nuclear Warrior trenutno mnogo lakše preporučiti ljubiteljima benda nego igračima koji samo traže kvalitetnu Metroidvaniu. Za fanove Voivoda ovo je vrlo zanimljiv način da zavire u jedan svet koji su godinama mogli samo da gledaju kroz omote albuma, ilustracije i tekstove pesama. Za sve ostale, pitanje je da li je sama igra dovoljno dobra da opravda ono što je njen izuzetno zanimljiv svet već obećao.
Voivod: The Nuclear Warrior ima identitet koji se teško može pomešati sa bilo kojom drugom igrom, ali za sada nema gameplay koji ostavlja jednako snažan utisak.
