Pre nego što počnem sa recenzijom, moram da naglasim jednu važnu stvar. Nikada nisam bio veliki fan Assassin's Creed serijala. Zapravo, originalni Black Flag nikada nisam završio, upravo zato što mi klasični Assassin's Creed gameplay loop nikada nije previše odgovarao. Jedini naslovi iz serijala koje zaista volim jesu Origins i Odyssey, igre koje su se dobrim delom udaljile od formule zbog koje je Assassin's Creed postao poznat.

Baš zato smo kolega, koji je veliki fan serijala, i ja odlučili da ovu recenziju pišem upravo ja. Bez nostalgije. Bez sećanja na “stare dobre dane”. Samo iz ugla igrača koji prvi put ozbiljno igra Black Flag 2026. godine.

I iskreno, mislim da je upravo to najveća vrednost ove recenzije.

Ubisoft igra na sigurno

Poslednjih nekoliko godina nisu bili nimalo laki za Ubisoft.

Nakon komercijalno slabijih rezultata igara poput Star Wars Outlaws, višegodišnjeg projekta Skull and Bones koji je toliko dugo bio u razvoju da je delovalo kao da će Zlatno doba pirata ponovo početi pre nego što igra izađe., kao i Assassin's Creed Shadows, koji jeste ostvario solidnu prodaju, ali nije doneo veliki povratak kojem se Ubisoft nadao, kompaniji je bio potreban siguran pogodak.

A sigurniji izbor od Black Flaga gotovo da nisu mogli da pronađu.

Još važnije, Black Flag je i danas praktično jedina prava AAA piratska igra na tržištu. To dovoljno govori koliko igrači žele ovakav tip avanture. Uspeh Wind Rose još jednom je pokazao koliko postoji interesovanje za piratske igre, istraživanje nepoznatih ostrva, lov na blago i velike pomorske bitke.

Mnogi su pokušali da naprave naslednika Black Flaga.

Niko nije uspeo da spoji otvoreni svet, istraživanje i plovidbu na način na koji je to Ubisoft uradio još davne 2013. godine.

Priča

Black Flag prati Edwarda Kenwaya, velškog privatnika i gusara koji tokom Zlatnog doba pirata živi isključivo za novac, slavu i bogatstvo.

Nakon jednog sukoba preuzima identitet ubijenog asasina Duncana Walpolea, čime sasvim slučajno biva uvučen u vekovni sukob između Asasina i Templara. Ubrzo se nalazi usred zavere oko misteriozne Opservatorije, drevnog artefakta Prve civilizacije za kojim tragaju Templari.

Edward je i danas jedan od najbolje napisanih protagonista koje je Ubisoft napravio. Njegov razvoj od sebičnog avanturiste do čoveka koji konačno pronalazi svrhu deluje prirodno i ubedljivo, zbog čega je veoma lako povezati se sa njim čak i ako nikada ranije niste igrali Assassin's Creed.

Najveću zamerku imam na nova tri lika dodata u Resync verziji. Lucy Baldwin, The Padre i Deadman Smith postoje kako bi proširili priču i otključavali nove mogućnosti za Jackdaw, ali način na koji postaju deo Edwardove posade jednostavno deluje neprirodno. Njihove misije nisu loše, ali kvalitet dijaloga i pisanja jasno odudara od ostatka igre. Gotovo odmah možete da prepoznate šta je napisano pre više od deset godina, a šta je dodato naknadno.

Gameplay

Ako postoji jedan deo igre oko kog će se mišljenja najviše razlikovati, onda je to gameplay. Dugogodišnjim fanovima Assassin's Creed serijala on će verovatno delovati sasvim poznato, ali igračima poput mene, koji nikada nisu bili veliki ljubitelji stare AC formule, upravo će gameplay predstavljati najveću prepreku da u potpunosti uživaju u igri.

Borba mačevima veoma brzo upada u isti obrazac – parry, kontra, takedown i ponovi. Animacije egzekucija jesu različite i izgledaju atraktivno, ali se gotovo svaki sukob završava na identičan način. Tome dodatno doprinosi i mali broj različitih protivnika, zbog čega već posle nekoliko sati imate osećaj da vodite jednu te istu borbu iznova i iznova.

Najveći problem nije to što borba nema dovoljno opcija, već što vas igra retko kada podstakne da ih koristite. Edward može da nosi četiri pištolja, koristi dva mača, dimne bombe, strelice za uspavljivanje, berserk strelice i još nekoliko korisnih alatki. Međutim, u praksi ćete većinu sukoba rešavati istom kombinacijom kontri i egzekucija. Sve ostalo deluje kao opcija koju možete da koristite, ali gotovo nikada nemate pravi razlog da to i uradite. Šteta, jer potencijala za mnogo raznovrsniji borbeni sistem definitivno ima.

Ni animacije nisu ostarile baš najbolje. Dešava se da Edward iz punog sprinta naglo uspori u lagani hod samo kako bi igra mogla da odigra unapred definisanu animaciju atentata. Još čudnije izgledaju pojedina dvostruka ubistva sa zemlje, gde animacija više podseća na skok sa nekoliko metara visine nego na napad na protivnike koji stoje tik ispred vas. To nisu veliki problemi sami po sebi, ali kada ih vidite stotinama puta tokom igranja, jednostavno počnu da bodu oči.

Zbog svega toga vrlo često sam potpuno izbegavao otvorenu borbu. Ne zato što je teška. Naprotiv. Zato što veoma brzo prestane da bude zanimljiva.

Moja najveća zamerka ipak nije borba.

To je stealth.

Paradoksalno, Edward u ovom trenutku priče još nije pravi Assassin, ali je šunjanje toliko moćno da gotovo potpuno obesmišljava otvorenu borbu. AI protivnika je neverovatno naivan. Nije retkost da bukvalno ceo kamp namamite do jednog jedinog žbuna i eliminišete protivnike jednog po jednog, koji su toliko naivni da sam u jednom trenutku imao osećaj da čekaju svoj red u pošti.

Umesto da vas igra podstiče da eksperimentišete sa različitim pristupima, ona vas praktično nagrađuje što koristite jednu te istu taktiku od početka do kraja.

U nadi da će borba i stealth postati izazovniji, veoma brzo sam prebacio težinu na Hard. Iskreno, razlika nije velika. Protivnici jesu nešto agresivniji, ali najveća promena odnosi se upravo na stealth. Stražari vas mnogo brže primećuju, što mi je zapravo odgovaralo jer vas konačno tera da razmišljate o kretanju i zaklonu, umesto da bezbrižno šetate između neprijatelja.

Na kraju moram da pomenem još jednu stvar koja me je tokom igranja ozbiljno izluđivala. Zamislite da jurite lopova kroz grad, sustignete ga i pritisnete Trougao kako biste ga oborili. Međutim, pošto se isto dugme koristi i za atentat, igra često odluči da prioritet da ubistvu ukoliko se u tom trenutku pored vas nađe drugi NPC. Tako mi se više puta desilo da usred jurnjave slučajno pobijem pola grada, nakon čega cela potera potpuno izgubi smisao.

To možda deluje kao sitnica, ali Black Flag je pun upravo takvih malih dizajnerskih odluka koje su možda bile prihvatljive 2013. godine, dok danas deluju zastarelo i često više frustriraju nego što doprinose zabavi.

Parkour

Parkour je klasičan Assassin's Creed. Radi dovoljno dobro da vas ne nervira u svakom trenutku, ali dovoljno često pogreši da vas povremeno izbaci iz takta. Edward će skočiti tamo gde niste želeli, uhvatiti pogrešnu ivicu ili krenuti u potpuno drugom smeru samo zato što je igra procenila da je to logičniji put.

Ako ste igrali starije Assassin's Creed naslove, vrlo verovatno ste već navikli na ovakve situacije.

Međutim, Black Flag se od svojih prethodnika razlikuje po samom okruženju. Zaboravite na ogromne renesansne gradove, visoke katedrale, zvonike i palate po kojima ste satima jurili kao Ezio. Ovde je vertikalnost potpuno drugačija.

Najveći deo vremena provodićete penjući se po palmama, džunglama, improvizovanim drvenim građevinama, brodovima i tropskim ostrvima. Parkour je mnogo prizemniji i prirodniji, što se savršeno uklapa u piratski setting. Havana jeste izuzetak i predstavlja jedini grad koji podseća na klasični Assassin's Creed, ali ostatak sveta mnogo više liči na ogromno gusarsko igralište nego na istorijski grad namenjen parkouru.

Iskreno, upravo zbog toga mi parkour nikada nije bio u prvom planu. Nije loš, ali nije ni razlog zbog kog ćete igrati Black Flag. Za razliku od Ezijeve trilogije ili Unityja, gde je penjanje po gradu predstavljalo jedan od glavnih aduta igre, ovde je parkour pre svega sredstvo da se što brže krećete kroz svet.

I to je sasvim u redu, jer Black Flag nikada nije ni pokušavao da bude najbolji Assassin's Creed kada je parkour u pitanju. Želeo je da bude najbolja piratska igra. Upravo tu pravi najveću razliku.

Istraživanje i plovidba

Ovde Black Flag pokazuje zašto ga mnogi i danas smatraju jednom od najboljih Ubisoftovih igara.

Moj prvi savet svakome ko bude igrao jeste da odmah ode u podešavanja i ugasi što više ikonica, markera i smernica. Znam da danas gotovo svaka open world igra pokušava da vas vodi od jedne tačke do druge, ali Black Flag postaje neuporedivo zanimljiviji kada vas pusti da sami pronađete svoj put.

Prestajete da gledate minimapu (kompas), a počinjete da gledate svet.

Umesto da slepo pratite sledeći marker, počinjete da gledate horizont. Primetite malo ostrvo u daljini i rešite da proverite šta se tamo krije. Nađete olupinu broda pa zaronite u potrazi za blagom. Ugledate pećinu koja nije obeležena na mapi ili usamljenu plažu i jednostavno promenite kurs.

Odjednom istraživanje više nije spisak zadataka.

Postaje prava gusarska avantura.

Karibi su puni malih ostrva, skrivenih uvala, pećina, olupina i tajnih lokacija koje igra nikada ne nameće. Neka kriju nacrte za unapređenja, neka retke materijale, a neka jednostavno nagrađuju radoznalost.

Posebno mi se dopalo pronalaženje novih odela, mačeva i pištolja inspirisanih istorijskim piratima. Mnogo je lepši osećaj kada sami pronađete legendarni mač ili kostim, nego kada vas ogromna strelica dovede pravo do njega.

I upravo zbog toga često nisam ni radio glavne misije.

Samo bih isplovio. Bez cilja. Bez markera.

I video gde će me more odvesti.

Upravo u tim trenucima Black Flag je najbolji.

Sunčan dan može se za nekoliko minuta pretvoriti u oluju. Vetar menja pravac, ogromni talasi podižu brod nekoliko metara iznad vode, kiša smanjuje vidljivost, a morski vrtlozi prete da vas progutaju ako im se previše približite.

Kada vam dosade bitke, igra vas jednostavno pusti da budete gusar.

Možete loviti kitove i ajkule harpunom, roniti do olupina u potrazi za blagom, istraživati skrivene pećine, napadati pomorske tvrđave ili jednostavno satima ploviti Karibima bez ikakvog cilja.

Iskreno, upravo sam to najčešće i radio. Ugasim HUD. Pustim da mornari pevaju. I samo plovim.

Ne mogu da se setim mnogo igara koje su uspele da uhvate taj osećaj slobode na isti način. Više puta sam pokrenuo Black Flag bez ikakve namere da odigram ijednu misiju. Samo da provedem pola sata na otvorenom moru.

I mislim da je to možda najveći kompliment koji mogu da dam jednoj igri.

Pomorske bitke – Ubisoft još uvek nije nadmašio sam sebe

Ako postoji jedan razlog zbog kog treba igrati Black Flag, onda su to pomorske bitke.

Jackdaw nije samo prevozno sredstvo između misija.

On je praktično drugi glavni lik igre.

Retko koja igra uspe da vas toliko veže za jedno prevozno sredstvo. Posle nekoliko sati više ne razmišljate o Jackdawu kao o brodu, već kao o članu posade u koji konstantno ulažete i kojeg želite da učinite što jačim.

Kako napredujete, tako unapređujete gotovo svaki njegov deo. Jači trup, snažniji bočni topovi, teške kugle, lančana đulad za kidanje jedara, zapaljive granate, minobacači, bolji oklop… Svako unapređenje odmah se oseti u borbi.

Pomorske bitke nisu samo puko pritiskanje dugmeta za pucanje. Potrebno je razmišljati o pravcu vetra, položaju broda, udaljenosti protivnika i uglu pod kojim ćete ispaliti salvu. Često ćete pokušavati da protivniku presečete put, okrenete bok prema njemu i u pravom trenutku ispalite punu bočnu salvu. Kada sve pogodite kako treba, osećaj je fantastičan.

Na moru vas čekaju različiti protivnici.

Male škune su brze i lake mete. Brigovi predstavljaju prvi ozbiljniji izazov. Fregate već zahtevaju ozbiljno planiranje, dok su ogromni Man O’ War brodovi pravi plutajući tenkovi koji mogu da vas unište za svega nekoliko trenutaka ukoliko napravite grešku.

Borba nije ograničena samo na topove. Možete kidati jedra protivnicima kako biste ih usporili, gađati ih minobacačima sa velike udaljenosti ili koristiti teške hice koji razbijaju trup broda.

Kada protivnika dovoljno oštetite, imate izbor. Možete ga potopiti. Ili se ukrcati na njega.

Ukrcavanje prvih nekoliko puta izgleda spektakularno. Preskačete na neprijateljski brod, eliminišete kapetana, skidate zastavu, ubijate određeni broj mornara ili dižete skladište baruta u vazduh.

Problem je što posle nekoliko desetina sati shvatite da se svaki boarding svodi na gotovo identične zadatke.

Upravo zbog toga sam kasnije mnogo češće birao da brod jednostavno potopim i nastavim dalje.

Ali ni to ne menja činjenicu da Ubisoft ni posle više od deset godina nije uspeo da napravi bolju pomorsku borbu od ove.

Grafika

Vizuelno, Assassin's Creed Black Flag Resync izgleda fenomenalno.

Igru sam igrao na PlayStationu 5 u Balance modu, koji radi u 40 FPS ukoliko posedujete televizor sa osvežavanjem od 120 Hz, i iskreno mislim da je upravo to najbolji način da se igra doživi. Dobijate gotovo isti vizuelni kvalitet kao u Quality modu, ali uz znatno prijatnije i fluidnije iskustvo igranja.

Naravno, nije sve savršeno. Animacije lica povremeno umeju da izgledaju pomalo ukočeno, a pojedini modeli likova jasno pokazuju da je u osnovi i dalje igra čiji je original star više od deset godina.

Ali čim izađete iz grada… Sve to vrlo brzo zaboravite. Karipski arhipelag izgleda fantastično.

Svako ostrvo ima svoj identitet. Negde vas čekaju guste džungle kroz koje jedva prolazi sunčeva svetlost, negde male ribarske luke, skrivene peščane plaže ili ogromne španske tvrđave koje dominiraju horizontom. Svet nikada ne deluje kao skup nasumično raspoređenih lokacija, već kao mesto koje zaista postoji.

Posebno mi se dopala vegetacija. Džungle izgledaju gusto i prirodno, pune različitih nijansi zelene boje, dok sunčevi zraci probijaju kroz krošnje drveća i stvaraju utisak da se zaista nalazite na tropskom ostrvu.

Ali prava zvezda cele igre je more.

I dalje mislim da postoji veoma malo igara koje su uspele da prikažu vodu ovako ubedljivo. Boja mora konstantno se menja u zavisnosti od dubine, vremenskih uslova i doba dana. U jednom trenutku plovite po mirnoj tirkiznoj vodi koja podseća na razglednicu sa Kariba, a već nekoliko minuta kasnije nalazite se usred oluje dok ogromni tamni talasi udaraju u trup broda.

Voda nije samo lepa tekstura. Ona ima težinu.

Talasi konstantno ljuljaju brod, pena ostaje iza krme, a tokom snažnih oluja voda prelazi preko palube. Više puta sam uhvatio sebe kako potpuno zaboravim na misiju ispred sebe. Samo stanem na palubu i nekoliko minuta posmatram more. Malo je igara koje uspeju da vas nateraju da zastanete samo zbog pogleda.

Black Flag možda nije tehnički najnaprednija igra koju ćete igrati ove godine. Ali je jedna od retkih koja će vas naterati da zastanete, spustite kontroler i nekoliko minuta samo gledate more. A to govori mnogo više od bilo kog broja poligona.

Zvuk i muzika

Soundtrack je odličan, ali ono što ćete najviše pamtiti jesu mornarske pesme koje posada peva dok plovite otvorenim morem.

To nije soundtrack koji slušate u pozadini. To je soundtrack koji postaje deo putovanja… To je jedan od onih detalja koji celu avanturu čini neverovatno opuštajućom.

A onda počne pomorska bitka.

Topovi grme sa svih strana. Đulad probijaju trup broda. Jarboli pucaju, drvo leti na sve strane, dim prekriva ekran, a vi pokušavate da zadržite brod pod kontrolom.

Više puta sam se osećao kao da se nalazim usred scene iz Pirata sa Kariba, dok oko mene lete komadi drveta i topovska đulad.

U tim trenucima zaista imate osećaj da komandujete gusarskim brodom usred potpune pomorske katastrofe.

Voice acting je generalno veoma dobar, ali novi dijalozi dodati u Resync verziji lako se prepoznaju. Problem nije u glumi, već u kvalitetu pisanja, koje jednostavno nije na nivou originalnog scenarija.

Performanse

Igru sam igrao na PlayStationu 5, koji nudi tri grafička moda:

• Performance (60 FPS)
• Quality (30 FPS)
• Balance (40 FPS uz 120 Hz ekran)
  

Balance mod je, po mom mišljenju, najbolji izbor.

Tokom igranja imao sam samo jedan crash, što nije predstavljalo veći problem. Bagova ima. Ima ih dosta. Ali iskreno…

To je Assassin's Creed. I to je Ubisoft. Na to smo, nažalost, već navikli.

Assassin's Creed Black Flag Resync je igra puna kontrasta

Sa jedne strane imate zastareo borbeni sistem, stealth koji je toliko moćan da gotovo potpuno razbija balans igre, povremeno čudne animacije, AI koji često donosi upitne odluke, bagove koji su gotovo zaštitni znak Ubisofta i mikrotransakcije kojima jednostavno nije mesto u igri koja se prodaje po punoj ceni.

Da sam ovu igru ocenjivao isključivo kroz tehničku prizmu ili broj mana koje poseduje, ocena bi vrlo verovatno bila niža.

Ali igre nisu matematika.

Ne možete samo sabrati mane i vrline, podeliti ih i dobiti konačnu ocenu.

Postoje igre koje su tehnički gotovo besprekorne, ali ih zaboravite nekoliko dana nakon završetka. A postoje i igre poput Black Flaga, koje imaju gomilu problema, ali vas teraju da ih ponovo pokrenete samo da biste još jednom isplovili na more.

I upravo tu leži njegova najveća snaga.

Sve ono što Black Flag radi dobro, radi toliko dobro da je veoma lako oprostiti mu veliki deo njegovih nedostataka.

Pomorske bitke su i danas među najboljima koje je industrija ponudila. Plovidba Karibima uz pesmu posade i dalje nema pravu konkurenciju. Istraživanje sveta postaje neverovatno zarazno kada ugasite sve markere i prepustite se radoznalosti, a atmosfera Zlatnog doba pirata toliko je dobro dočarana da sam više puta pokretao igru bez ikakve namere da odigram misiju — samo da provedem malo vremena na otvorenom moru.

Možda je upravo to najveći kompliment koji mogu da dam jednoj igri.

Kao neko ko nikada nije bio fan klasičnog Assassin's Creed gameplay loop-a i ko nema nikakvu nostalgiju prema originalnom Black Flagu, očekivao sam da će mi igra potvrditi zašto sam je nekada davno ostavio. Umesto toga, otkrio sam da su mi upravo oni delovi koji imaju najmanje veze sa Assassin's Creed formulom postali razlog da joj se stalno vraćam.

I zato, uprkos svim zamerkama koje sam naveo tokom ove recenzije, Assassin's Creed Black Flag Resync od mene dobija 8/10.

Ne zato što je igra bez mana.

Naprotiv.

Već zato što ono što radi dobro, radi toliko dobro da ćete vrlo često odlučiti da joj mane jednostavno oprostite. Kada jednom podignete jedra, a posada zapeva dok sunce zalazi iza Kariba, vrlo lako zaboravite na nespretne animacije, zastarelu borbu ili poneki bag.

A iskreno, malo je igara koje i posle više od decenije uspevaju da izazovu takav osećaj.

Možda Black Flag nije najbolji Assassin's Creed kada ga posmatrate kroz njegove mehanike. Ali kada je u pitanju osećaj da ste gusar koji plovi Karibima, ni posle više od deset godina niko nije uspeo da ga nadmaši. I iskreno… nisam siguran da će uskoro iko uspeti.

Kod za PS5 verziju igre Assassin's Creed Black Flag Resynced za potrebe ove recenzije ustupio nam je Ubisoft.