FIRE AND ASHES recenzija – Kada vrisak postane oružje

Horor igre već decenijama pokušavaju da pronađu nove načine da nas uplaše. Mrak, iznenadni napadi, jezivi neprijatelji i klaustrofobični hodnici postali su standard žanra, pa je sve teže napraviti nešto što će se izdvojiti iz mase. FIRE AND ASHES zato pokušava nešto drugačije: umesto da se oslanja isključivo na ono što se dešava na ekranu, igra uvodi mikrofon kao važan deo iskustva. Naša tišina, šapat, pa čak i vrisak mogu da utiču na ono što se dešava u igri. Da li je u pitanju prava inovacija ili marketinški trik koji treba da privuče pažnju? Iskreno, meni je mnogo zanimljivije to što su autori uopšte odlučili da pokušaju.

Ništa bez psihijatrije

Priča počinje 1977. godine, kada se Henri Grej budi u kadi unutar psihijatrijske bolnice. Krv je svuda oko njega, ali ne pripada njemu. Od tog trenutka počinje putovanje kroz svet u kojem se stvarnost i ludilo sve više prepliću, a bolnica je tek početak mnogo mračnije priče.

FIRE AND ASHES kombinuje psihološki horor, istraživanje, zagonetke i borbu iz prvog lica. Dok pokušavamo da preživimo susrete sa različitim neprijateljima, istovremeno otkrivamo tragove koji vode do Henrijeve prošlosti. Okruženja i stvorenja kroz koja prolazimo nisu tu samo da bismo imali nešto da ubijemo ili od nečega da pobegnemo. Deo njihove uloge jeste da dodatno zamagle granicu između onoga što je stvarno i onoga što možda postoji samo u protagonistovom umu.

Takva postavka sama po sebi nije nepoznata ljubiteljima horora. Psihijatrijske ustanove, mračni eksperimenti, potisnuta sećanja i protagonisti čija je percepcija stvarnosti nepouzdana odavno su deo žanrovskog repertoara. Ipak, poznata polazna tačka nije nužno problem ako igra uspeva da je iskoristi za izgradnju sopstvenog identiteta.

Budite tihi, slušaju nas

Centralna ideja igre jeste upotreba mikrofona. U većini horor igara igrač može da se uplaši, opsuje ili vikne koliko god želi, a virtuelni svet na to neće reagovati. U FIRE AND ASHES situacija je drugačija. Zvuk koji proizvodimo može da privuče pažnju neprijatelja, dok glas možemo da koristimo i kako bismo stvorili priliku za beg ili napad. Ponekad je potrebno da budemo tihi, a ponekad upravo suprotno.

Meni je upravo ta ideja najzanimljiviji deo cele igre. Ne zato što je upotreba mikrofona sama po sebi nešto što će zauvek promeniti način na koji igramo horore, već zato što predstavlja pokušaj da se granica između igrača i njegovog lika dodatno izbriše. Nije više dovoljno da samo reagujemo na strah na ekranu. U određenim situacijama moramo da razmišljamo i o sopstvenom glasu.

Možemo, naravno, da raspravljamo o tome koliko je ovakva mehanika zaista revolucionarna i koliko je njen marketinški potencijal uticao na odluku da bude glavni adut igre. Međutim, smatram da je to pomalo promašena rasprava. Dobra ideja ne mora da promeni ceo žanr da bi bila vredna pažnje. Ponekad je dovoljno da poznatom iskustvu pruži drugačiji ugao i natera nas da razmišljamo o nečemu što smo ranije uzimali zdravo za gotovo.

Važno je i što može da se igra bez mikrofona. To je praktično rešenje za one koji ne žele da koriste glasovne komande ili jednostavno ne mogu da igraju na taj način. Ipak, mikrofon je element koji FIRE AND ASHES izdvaja od brojnih drugih horora, pa je razumljivo što je iskustvo sa njim najzanimljiviji način da se pristupi igri.

Horor ko horor, ali…

Kada se odmaknemo od glavne ideje, pred nama je horor koji kombinuje istraživanje, pronalaženje resursa, rešavanje zagonetki i borbu iz prvog lica. Henri će se suočavati sa različitim vrstama neprijatelja, a preživljavanje zahteva da iskoristimo ono što nam okruženje pruža.

Ove mehanike nisu naročito nepoznate. Naprotiv, predstavljaju temelje na kojima su izgrađene brojne igre ovog žanra. Zbog toga najveći izazov za FIRE AND ASHES nije samo da nas uplaši, već i da nas zadrži zainteresovanim između upečatljivih trenutaka. Horor ne može stalno da se oslanja na iznenađenja, kao što ni dobra ideja ne može sama da iznese celu igru.

Tu je važno kako se sve ove komponente uklapaju u celinu i koliko glasovna mehanika uspeva da se prirodno uklopi u preživljavanje, umesto da ostane samo zanimljiv dodatak. Upravo zbog toga ovaj naslov ima više smisla posmatrati kao pokušaj da se poznate osnove žanra osveže nego kao igru koja želi sve da izmisli iz početka.

Novine su ovek dobrodošle

U industriji u kojoj se često oslanjamo na proverene formule, nastavke i bezbedne odluke, pokušaj da se uvede drugačiji način interakcije zaslužuje određenu dozu priznanja. Nije svaka nova ideja automatski dobra, ali isto tako ne treba svaku novinu odbaciti samo zato što možda deluje kao marketinški trik.

FIRE AND ASHES ima dovoljno prepoznatljivih elemenata da ljubiteljima horora bude jasno šta ih očekuje, ali mikrofon mu daje identitet koji nije lako svesti na još jednu igru smeštenu u mračne hodnike i napuštene prostorije. Ta kombinacija poznatog i drugačijeg čini ga zanimljivim naslovom, naročito za igrače kojima je dosadilo da iz igre u igru prolaze kroz iste žanrovske obrasce.

Ne mora svaka ideja da bude savršena da bi bila vredna pokušaja. Mnogo je zanimljivije kada se autori usude da eksperimentišu nego kada bez ikakvog rizika ponove nešto što smo već videli desetine puta. FIRE AND ASHES upravo zbog takvog pristupa ostavlja utisak igre kojoj vredi pružiti šansu.

FIRE AND ASHES nije zanimljiv samo zato što pokušava da nas uplaši. Zanimljiv je zato što pokušava da nas uključi u strah na drugačiji način. Ideja da naš glas postane deo mehanike preživljavanja dovoljno je neobična da igru izdvoji iz mase, bez obzira na to da li ćemo je nazvati inovacijom ili pametnim marketinškim potezom.

Meni je važnije što su autori odlučili da rizikuju i pokušaju nešto novo, umesto da se zadovolje sigurnom formulom. U žanru koji se često oslanja na već poznate obrasce, i takav pokušaj ima svoju vrednost.