Bitno je koliko dugo dete dnevno igra igrice

Koliko dugo dete dnevno igra igrice je jedno od pitanja oko kojih se roditelji verovatno najčešće raspravljaju. Nekada se insistiralo na vrlo jednostavnom pravilu da je manje uvek bolje, dok se poslednjih godina sve više govori o tome šta dete igra, sa kime, zbog čega i kako gejming utiče na ostatak njegovog dana. Novo veliko istraživanje iz Japana sada pokazuje da ni vreme ipak ne treba potpuno izbaciti iz te priče.

Naučnici su analizirali podatke 28.126 dece i uporedili koliko su igrala sa sedam godina sa njihovim ponašanjem godinu dana kasnije. Rezultati nisu pokazali da je svako igranje problem. Naprotiv, kod dece koja su uz video igre provodila manje od sat vremena dnevno primećena je manja povezanost sa povlačenjem iz društva. Sa druge strane, dva ili više sati dnevno bilo je povezano sa češćim sukobima sa prijateljima i odbijanjem odlaska u školu.

Studija je objavljena 17. oktobra 2026. u japanskom Journal of Epidemiology, a prvi je preneo Adria Gamer.

Promena za godinu dana

Istraživanje je koristilo podatke velikog nacionalnog praćenja dece u Japanu. Autori su posmatrali koliko su učesnici igrali video igre kada su imali sedam godina, a zatim su sa osam proveravali četiri vrste problema: povlačenje iz društva, svađe sa prijateljima, odbijanje odlaska u školu i lošiji uspeh.

Naučnici su posmatrali da li su ista ponašanja postojala već sa sedam godina. U računicu su uključili i pol deteta, prijateljstva, braću i sestre, obrazovanje majke, njene godine pri porođaju i pokazatelje razvojnih teškoća. Time su pokušali da što bolje odvoje povezanost sa vremenom provedenim uz igre od drugih okolnosti koje mogu da utiču na ponašanje deteta. I to istraživanje čini mnogo zanimljivijim od jednostavnog upitnika u kojem se roditelji jednog dana pitaju koliko dete igra i da li ima probleme.

Ovde je prvo zabeleženo vreme provedeno uz igre, a zatim je provereno šta se dešava godinu dana kasnije.

Do sat vremena nije problem

Jedan rezultat se posebno izdvaja jer ne podržava ideju roditelja da je najbolje da dete uopšte ne igra. U poređenju sa decom koja nisu igrala video igre, ona koja su igrala manje od jednog sata dnevno su imala oko 14 odsto niže izglede za povlačenje iz društva godinu dana kasnije. To ne znači da će igrice učiniti dete društvenijim već studija nije proveravala zbog čega se pojavila ta razlika, a postoji mnogo mogućih objašnjenja.

Video igre mogu da budu zajednička tema među vršnjacima, da se igraju zajedno ili jednostavno da budu jedan od uobičajenih hobija koji dete deli sa društvom.

Rezultat ipak jeste važan jer pokazuje koliko je pogrešno svaku količinu gejminga automatski stavljati u istu negativnu kategoriju. U ovoj velikoj grupi dece umereno igranje nije bilo povezano sa većim povlačenjem iz društva već je pronađena upravo suprotna veza.

Dva sata dnevno je razlika

Kod dece koja su igrala dva ili više sati dnevno istraživači su pronašli drugačiji obrazac i 51 odsto veće izglede za svađe sa prijateljima u osmoj godini u poređenju sa decom koja nisu igrala. Još veća razlika se pojavila kod odbijanja odlaska u školu, gde su izgledi bili 90 odsto viši. Brojevi zvuče dramatično ali moraju pažljivo da se tumače. Oni ne znače da će dete koje igra dva sata dnevno imati 90 odsto šanse da odbija školu. Govore o relativnoj razlici između grupa dok stvarna učestalost takvog ponašanja zavisi od toga koliko je ono uopšte često među decom.

Još važnije, istraživanje nije dokazalo da su video igre izazvale svađe ili odbijanje odlaska u školu. Moguće je da duže igranje doprinosi određenim problemima, ali je moguće i da deca koja već imaju poteškoće sa vršnjacima ili školom češće biraju gejming kao aktivnost kojoj će posvetiti više vremena.

Dva sata nisu granica

Ove rezultate ne treba posmatrati kao pravilo da su sat i 59 minuta dobri a dva sata opasno. Deca u studiji su bila podeljena prema količini vremena koju provode uz igre kako bi istraživači mogli da porede različite grupe. Takve kategorije ne predstavljaju medicinsku granicu posle koje gejming odjednom postaje štetan. Mnogo toga zavisi i od ostatka dana.

Dva sata igranja kod deteta koje je bilo u školi, završilo obaveze, igralo se napolju i normalno spava nemaju isti kontekst kao ista dva sata kod nekoga ko zbog gejminga odlaže spavanje, izbegava drugare ili odbija druge aktivnosti.

Pouka za roditelje

Najosnovnija poruka za roditelje je da vreme bude signal za razgovor a ne jedino pravilo. Ako dete svakog dana igra nekoliko sati, treba proveriti šta se dešava sa ostatkom njegovog života. Spavanje, škola, fizička aktivnost, druženje i odnos prema obavezama daju mnogo više informacija nego sam sat.

Posebnu pažnju zaslužuje promena ponašanja jer ako dete koje je ranije rado išlo u školu počne da je izbegava, sve češće ulazi u sukobe sa prijateljima ili se povlači iz društva, gejming može da bude deo šire slike koju treba razumeti. Automatsko oduzimanje računara možda neće objasniti zbog čega je do promene došlo. Isto važi i u drugom smeru.

Dete koje voli igre, ima prijatelje, završava obaveze i funkcioniše normalno ne treba proglašavati problematičnim samo zato što je vikendom duže ostalo uz Minecraft, Fortnite ili neku novu igru.

Veliki broj učesnika

Sa više od 28.000 dece ovo je veoma veliko istraživanje i to rezultatima daje težinu. Dodatna prednost je što su istraživači gledali igranje sa sedam godina a probleme u ponašanju proveravali godinu dana kasnije.

Ali i ovakav način praćenja ne može dokazati da je vreme provedeno uz video igre napravilo problem kasnije u životu. Naučnici nisu nasumično određivali koliko će koje dete igrati niti bi takvo istraživanje bilo realno. Oni su posmatrali stvarne navike porodica i zatim tražili veze sa kasnijim ponašanjem. i autori su zato zaključak formulisali oprezno. Njihovi rezultati pokazuju da se određeni problemi u ponašanju razlikuju u zavisnosti od trajanja gejminga kod male dece.

Gejming i pravila

Roditelji ne moraju da biraju između potpune zabrane i kompletne slobode. Mnogo realniji pristup je da gejming dobije svoje mesto u danu. Baš kao i svaki drugi hobi jer kada dete zna da postoje vreme za igru, obaveze, kretanje, spavanje i porodicu, granica ne mora da izgleda kao kazna.

Studija je zanimljiva zato što nije dobila jednostavan rezultat da je igranje loše. Manje od sat vremena dnevno bilo je povezano sa manjim povlačenjem iz društva dok su se kod dva ili više sati pojavile veze sa nekim problemima u ponašanju. Poruka je da deci ne reba oduzeti igre. Ali morate pratiti koliko vremena igraju i šta se dešava sa svim ostalim delovima života kada ih je sve više.