Castlevania: Belmont’s Curse – Povratak legende koji ne mora da izmišlja novu formulu

Posle dugog perioda tokom kojeg su ljubitelji serijala uglavnom morali da se zadovolje remasterima, kolekcijama i povremenim podsećanjima na njegovu bogatu istoriju, Castlevania: Belmont’s Curse konačno donosi potpuno novu avanturu koja vraća serijal u 2D okruženje. Razvoj ovog naslova poveren je studiju Evil Empire, poznatom po radu na igri Dead Cells, što je odmah otvorilo zanimljivo pitanje: može li tim koji je uspešno modernizovao roguelite akciju da pronađe pravi balans između savremenog dizajna i tradicionalnog Castlevania iskustva?

Odgovor je uglavnom pozitivan, jer Belmont’s Curse uspeva da spoji prepoznatljivu atmosferu gotičkog horora, zahtevne borbe i istraživanje zamka u avanturu koja deluje kao prirodan nastavak nasleđa serijala. Ipak, nije sve podjednako impresivno, pošto se neke ideje oslanjaju na proverene obrasce bez mnogo pokušaja da ih dodatno unaprede. Rezultat je igra koja veoma dobro razume šta Castlevania čini posebnim, ali povremeno ostavlja utisak da je mogla da bude odvažnija u pojedinim segmentima.

Nova generacija porodice Belmont

Radnja igre smeštena je između događaja iz Castlevania: Curse of Darkness i prvog Castlevania naslova, a u središtu priče nalazi se Rose Belmont, ćerka Trevora Belmonta. Kada sile tame zaprete Francuskoj, Crkva traži Trevorovu pomoć, a on prihvata zadatak i sa sobom vodi Rose kako bi je upoznao sa porodičnim zanatom lovaca na vampire. Njena pozicija posebno je zanimljiva jer predstavlja spoj moći porodica Belmont i Belnades, dok se istovremeno suočava sa posledicama kletve koju je Drakula preneo na njenu majku.

Takva postavka pruža dobru osnovu za novu priču unutar već dobro poznatog univerzuma, naročito za igrače koji žele da vide kako se nasleđe čuvenih lovaca na vampire nastavlja kroz novu generaciju. Iako se Belmont’s Curse ne udaljava previše od prepoznatljivih motiva serijala, pokušava da poveže pojedine događaje iz šire Castlevania istorije i ponudi temelje na kojima bi buduće igre mogle dalje da grade ovu priču.

Najveća prednost narativnog pristupa jeste to što se sve uklapa u atmosferu po kojoj je serijal poznat, bez nepotrebnog komplikovanja osnovne ideje. Belmont’s Curse ne pokušava da promeni identitet Castlevanije, već da ga predstavi novoj publici, uz dovoljno detalja da dugogodišnji fanovi prepoznaju veze sa prethodnim igrama.

Borba je najjači adut igre

Ako postoji segment u kojem se Evil Empire posebno dobro snalazi, onda je to borbeni sistem. Igrači koji su proveli mnogo vremena uz Dead Cells primetiće određene sličnosti u načinu na koji se napadi povezuju i kako se od igrača očekuje da pažljivo procenjuje ponašanje protivnika, ali Belmont’s Curse ima sporiji i promišljeniji ritam. Ovde nije dovoljno samo brzo napasti neprijatelja i nastaviti dalje, jer raspored protivnika, njihovi obrasci napada i trenutak u kojem odlučujete da se odbranite često imaju jednaku važnost kao i sama ofanziva.

Posebno mi se dopada što odbrana nije svedena na jednostavno izbegavanje svega što se kreće prema vama. Rose od početka raspolaže klizanjem, kratkim skokom unazad i mogućnošću čučanja, a izbor odgovarajuće reakcije zavisi od vrste napada sa kojim se suočavate. Pojedini protivnici mogu da vas pogode ako pokušate da ih preskočite ili izbegnete prolaskom iza njihovih leđa, dok je čučanje u takvim situacijama mnogo sigurnije rešenje i istovremeno vam omogućava da odmah uzvratite.

Upravo ovakve situacije čine borbu zanimljivom, jer igra ne traži samo brze reflekse već i sposobnost da prepoznate šta neprijatelj namerava da uradi. Svaki susret postaje mali test procene i pravilnog reagovanja, a taj pristup funkcioniše i tokom borbi protiv običnih protivnika i u okršajima sa bossovima. Težina je uglavnom u skladu sa očekivanjima od Castlevania igre, mada bi igrači naviknuti na brže akcione naslove mogli lakše da se prilagode ovakvom sistemu nego oni koji očekuju da svaki sukob rešavaju isključivo agresivnim napadima.

Ipak, postoji jedna odluka koja pomalo narušava balans. Sistem napredovanja i predmeti koji povećavaju napad i odbranu mogu da olakšaju pojedine kasnije izazove do te mere da deo prvobitne zahtevnosti izgubi na značaju. To nije problem koji uništava borbu, ali bi pažljivije usklađivanje progresije i težine moglo da sačuva intenzitet koji ovaj sistem čini toliko dobrim.

Težina prilagođena različitim igračima

Belmont’s Curse nema klasičan izbor težine kakav se često sreće u savremenim akcijskim igrama, ali igračima ipak omogućava da podese nekoliko važnih parametara, uključujući količinu iskustva koju dobijaju, štetu koju nanose i štetu koju primaju. Podrazumevana podešavanja pružaju iskustvo kakvo biste očekivali od tradicionalne Castlevanije, dok dodatni modifikatori omogućavaju da avanturu učinite zahtevnijom ili pristupačnijom u zavisnosti od sopstvenih preferencija.

Ovo je razuman kompromis između očuvanja identiteta serijala i pristupačnosti novim igračima. Umesto da se čitava igra deli na nekoliko unapred definisanih nivoa težine, imate mogućnost da prilagodite pojedine elemente bez potpunog menjanja načina na koji se igra. S obzirom na to da borba zahteva pažljivo posmatranje protivnika i pravilno korišćenje odbrambenih poteza, ovakva fleksibilnost može da bude korisna onima kojima je potrebno više prostora da savladaju mehanike.

Problem nastaje tek kada se kombinacija nadogradnji i povoljnijih podešavanja pretvori u način da se pojedini izazovi jednostavno preguraju većom količinom štete. Ipak, to je više pitanje balansa za određeni tip igrača nego ozbiljan nedostatak čitavog sistema, naročito zato što osnovna borba ostaje dovoljno zanimljiva da nagrađuje učenje obrazaca i precizno reagovanje.

Istraživanje koje igra na sigurno

Dok borba predstavlja najveći napredak, istraživanje zamka i rešavanje zagonetki ostavljaju nešto slabiji utisak. Glavni sistem napredovanja povezan je sa Roseinim tarot kartama, od kojih svaka predstavlja određenu arkanu koju možete da otključate. Neke od njih dobijate nakon boss borbi, dok druge zahtevaju da pronađete određeni put, rešite zagonetku ili nabavite sposobnost koja vam omogućava pristup ranije nedostupnom delu mape.

Na papiru je to sasvim dobra osnova za metroidvania avanturu, ali način na koji su zagonetke osmišljene uglavnom se oslanja na poznate ideje. Skriveni prolazi, lažni zidovi, detalji u pozadini i tragovi koje dobijate kroz razgovore sa likovima predstavljaju standardne elemente žanra, pa iskusniji igrači verovatno neće često naići na trenutke u kojima moraju potpuno da promene način razmišljanja kako bi nastavili dalje.

To ne znači da je istraživanje loše, već da mu nedostaje nekoliko upečatljivih ideja koje bi ga učinile jednako pamtljivim kao borbu. Belmont’s Curse uglavnom uspeva da vas zainteresuje za sledeći deo zamka i nagradi pažljivo istraživanje, ali retko stvara onaj poseban osećaj iznenađenja kada otkrijete potpuno neočekivan put ili shvatite da ste na raspolaganju imali mnogo više mogućnosti nego što ste prvobitno mislili.

Zbog toga igra više funkcioniše kao dobro osmišljeno upoznavanje sa Castlevania formulom nego kao naslov koji pokušava da pomeri granice metroidvania žanra. Za nekoga ko se tek upoznaje sa ovakvim igrama, to može da bude prednost, ali ljubitelji koji već imaju mnogo iskustva sa nezavisnim metroidvanijama verovatno će želeti nešto ambiciozniji pristup istraživanju.

Bič je i dalje važan, ali kretanje ne donosi mnogo iznenađenja

Kretanje kroz zamak predstavlja još jedan segment u kojem Belmont’s Curse uglavnom ostaje u granicama poznatog. Rose ima dvostruki skok i vazdušno izbegavanje, dok bič i tačke za hvatanje predstavljaju najvažnije alate za savladavanje prepreka. Brojne prostorije zahtevaju da ove mogućnosti povežete u neprekidan niz pokreta, pa ćete morati da procenite kada da se zaljuljate, kada da promenite pravac i kako da iskoristite zamah da biste stigli do sledeće platforme.

Takve sekvence umeju da budu zabavne, naročito kada uspešno povežete nekoliko poteza bez prekidanja kretanja, ali Rosein skup sposobnosti ne razvija se dovoljno da bi istraživanje kasnije postalo drastično drugačije. U nekim drugim igrama ovog žanra, napredovanje postepeno otvara čitav niz novih mogućnosti za kretanje kroz ranije posećene oblasti, dok se ovde najveći deo izazova oslanja na bolju upotrebu alata koje već imate.

Bič je zbog toga pravi centar ovog dela igre, jer istovremeno služi kao oružje i sredstvo za kretanje kroz okruženje. Platformske sekvence zahtevaju određenu preciznost, ali uglavnom ne pokušavaju da uvedu radikalno nove mehanike ili da od igrača traže neobična rešenja. U poređenju sa igrama koje su značajno proširile mogućnosti kretanja tokom avanture, Belmont’s Curse deluje prilično tradicionalno, što nije nužno loše, ali svakako ostavlja prostor za napredak.

Gotička estetika koja odmah osvaja

Vizuelna prezentacija jedan je od najupečatljivijih elemenata igre i oblast u kojoj Belmont’s Curse gotovo da nema razloga za zamerke. Kombinacija 2D portreta i animiranih sekvenci sa stilizovanim 2.5D okruženjem omogućava da priča i gameplay imaju dovoljno različite načine prezentacije, a da pritom zadrže jedinstven umetnički identitet. Sve je izgrađeno oko prepoznatljive gotičke estetike serijala, od kapela i visokih tornjeva sa satovima do raskošnih dvorana ispunjenih ogledalima i slikama.

Posebno je pohvalno što vizuelni napredak ne dolazi po cenu prepoznatljivog izgleda Castlevanije. Igra izgleda moderno i detaljno, ali ne pokušava da sakrije svoj 2D identitet iza preteranih efekata ili nepotrebno realističnog prikaza. Animacije su takođe veoma kvalitetne, a njihova uloga nije samo estetska, jer jasno pokazuju pripremu napada, njegov smer i trenutak u kojem je potrebno reagovati. U igri koja toliko zavisi od preciznog tajminga, takva jasnoća predstavlja važan deo dizajna, a ne samo dodatni vizuelni ukras.

Muzika je podjednako uspešna i savršeno dopunjuje atmosferu zamka. Pored novih kompozicija, prisutne su i prepoznatljive teme poput Bloody Tears i Vampire Killer u novim aranžmanima, što će posebno obradovati dugogodišnje fanove. Ipak, soundtrack ne zavisi samo od nostalgije, jer nove kompozicije imaju dovoljno karaktera da se uklope uz vizuelni stil i ostanu upečatljive i van konteksta pojedinačnih scena.

Kada se spoje kvalitetne animacije, gotička arhitektura, upečatljivi likovi i muzika koja razume nasleđe serijala, postaje jasno da Evil Empire veoma dobro zna šta Castlevaniju čini prepoznatljivom. Prezentacija je jedan od najjačih razloga zbog kojih Belmont’s Curse ostavlja utisak dostojnog povratka poznate franšize.

Koliko sadržaja nudi Belmont’s Curse?

Za završetak glavne avanture potrebno je približno 15 do 25 sati, u zavisnosti od toga koliko temeljno istražujete zamak i koliko dodatnog sadržaja želite da otkrijete. To je dobra dužina za metroidvania igru ovog tipa, jer pruža dovoljno vremena da upoznate borbeni sistem, savladate platforming i istražite različite oblasti, a da iskustvo ne traje toliko dugo da počne ozbiljno da se razvlači.

Dodatnu vrednost pružaju tri različita završetka, zbog kojih ćete morati da obratite pažnju na istraživanje ako želite da vidite sve što igra nudi. Struktura takođe omogućava brže prolaze, što može da bude zanimljivo igračima koji žele da se oprobaju u speedrunningu. Ipak, relativno čvrsta struktura igre ostavlja malo prostora za eksperimentisanje sa redosledom događaja i pronalaženje velikih prečica koje bi potpuno promenile način na koji se avantura prelazi.

PC verzija nudi podršku za tastaturu i miš, kao i mogućnost menjanja rasporeda kontrola, mada je za ovakav tip igre kontroler verovatno najprirodniji izbor. Postoji i manja neprijatnost u korišćenju mape, koja se i dalje kontroliše preko WASD tastera umesto da se jednostavno pomera pokazivačem miša. Tokom igranja mogu se pojaviti i pojedinačni problemi, poput greške sa opremom koja utiče na brzo putovanje, ali celokupno tehničko iskustvo ostavlja utisak stabilnog i funkcionalnog izdanja.

Zaključak

Castlevania: Belmont’s Curse predstavlja veoma dobar povratak jednog od najvažnijih serijala u istoriji akcionih avantura. Evil Empire je uspeo da sačuva gotičku atmosferu, prepoznatljiv vizuelni identitet i zahtevnu borbu po kojima je Castlevania poznata, dok je istovremeno prilagodio iskustvo savremenim igračima. Borbeni sistem je ubedljivo najjači deo igre, jer traži pažljivo posmatranje protivnika, precizne reakcije i pametno korišćenje odbrambenih poteza, a kvalitetna prezentacija i muzika dodatno učvršćuju utisak.

Sa druge strane, istraživanje i platforming uglavnom se oslanjaju na proverene obrasce, pa igra retko uspeva da iznenadi iskusnije ljubitelje metroidvania žanra. Neke ideje deluju kao siguran izbor umesto pokušaja da se serijal odvede u novom pravcu, ali to ne sprečava Belmont’s Curse da pruži zaokruženu i kvalitetnu avanturu.

Ovo možda nije igra koja će potpuno promeniti način na koji posmatramo Castlevaniju, ali jeste naslov koji pokazuje da franšiza i dalje ima svoje mesto u savremenoj industriji. Za dugogodišnje fanove predstavlja povratak poznatom svetu, dok novim igračima nudi pristupačan način da otkriju zbog čega je ovaj serijal ostavio tako veliki trag. Ako je ovo početak novog poglavlja za Castlevaniju, onda Evil Empire ima dobru osnovu na kojoj može dalje da gradi.

Igra je igrana na: PC5.