Posle 13 godina čekanja, Grand Theft Auto VI konačno je prestao da bude igra o kojoj pričamo na osnovu glasina, procurelih snimaka i sopstvenih očekivanja. Rockstar je konačno otvorio vrata Vice Cityja i pustio nas da zavirimo unutra, i to ne kroz klasičan filmski trailer, već kroz više od 26 minuta gameplaya. Za tih dvadesetak i kusur minuta videli smo Jasona i Luciju u akciji, njihove svakodnevne trenutke, pljačke, policijske potere, brojne aktivnosti, ogroman broj NPC-jeva, različita vozila i detalje koji na prvi pogled možda deluju sitno, ali zajedno govore mnogo o tome šta Rockstar zapravo pokušava da napravi.
Naravno, prva reakcija gotovo svih bila je ista: GTA 6 izgleda neverovatno. Vice City je detaljniji nego što smo mogli da očekujemo, likovi izgledaju gotovo zastrašujuće realistično, animacije su značajno napredovale, a količina dešavanja na ekranu tera nas da stalno vraćamo snimak kako bismo uhvatili još neki detalj. Ipak, posle nekoliko gledanja, meni je postalo jasno da grafika zapravo nije ono što bi trebalo da bude glavna tema ovog prikaza.
Rockstar nam je pokazao nešto mnogo zanimljivije – pokušaj da napravi svet koji ne postoji samo onda kada ga gledamo, već svet koji pokušava da živi svojim životom.
GTA 6 na PS5 i 30 FPS-a
Pre nego što krenemo da kopamo po svim detaljima, važno je da znamo šta smo zapravo gledali. Rockstar je objavljeni Extended Look snimio direktno iz igre na PlayStationu 5 na Netflixu gde je kvalitet snimka mnogo bolji od YouTube. Dakle, nije reč o PC verziji na računaru sa absurdno jakim hardverom, niti o nekoj posebno renderovanoj filmskoj prezentaciji. Ono što smo videli predstavlja gameplay koji konzola zaista mora da izdrži. Rockstar je kroz demonstraciju pokazao šta trenutno može da izvede standardni PS5, a upravo zbog toga je pitanje performansi postalo jedna od glavnih tema.
U jednoj od demonstracija koje su prikazane novinarima GTA 6 je radio u 30 FPS, dok Rockstar još nije definitivno potvrdio da li će konačna verzija nuditi i poseban 60 FPS režim. Zbog toga ne treba još napisati da „GTA 6 izlazi u 30 FPS“, ali je sasvim legitimno reći da trenutna konzolna verzija koju smo videli radi na 30 FPS i da Rockstar očigledno veoma ozbiljno razmatra šta može da dobije time što će dodatnu snagu usmeriti na samu simulaciju sveta.
Kada ponovo pogledate gameplay sa tom informacijom na umu, počinjete da primećujete koliko se stvari istovremeno dešava. Imamo veliki broj ljudi na ulicama, saobraćaj, različite animacije, policiju koja reaguje na ono što radimo, promene likova, vodu, životinje, objekte sa kojima možemo da stupamo u interakciju, unutrašnjost zgrada i ogroman svet koji mora da se učitava dok jurimo kroz njega. Ako se ispostavi da će 30 FPS zaista biti kompromis koji Rockstar pravi kako bi sve to funkcionisalo kako je zamislio, onda će biti mnogo zanimljivije razumeti razlog za takvu odluku nego voditi još jednu beskrajnu raspravu o broju frejmova.
Vice City više nije samo kulisa
Najveća razlika u odnosu na prethodne GTA igre možda se uopšte ne vidi kada gledamo neku veliku akciju. Ona se vidi u trenucima kada se ništa posebno ne dešava.
Vice City više ne izgleda samo kao ogroman prostor kroz koji moramo da prođemo da bismo stigli do sledeće misije. Deluje kao mesto koje ima svoj ritam. Ljudi šetaju, treniraju, sede, koriste telefone, pričaju jedni sa drugima, odlaze na plažu, kreću se kroz grad, voze različita vozila i bave se aktivnostima koje nemaju nikakve veze sa Jasonom i Lucijom.
To je važna razlika. Rockstar očigledno ne pokušava samo da napravi što veći broj NPC-jeva kako bi ulice izgledale gusto naseljeno. Mnogo važnije od samog broja je ono što ti ljudi rade. Kada vidimo nekoliko desetina ljudi na jednom mestu, a svaki od njih deluje drugačije i ponaša se drugačije, grad počinje da izgleda kao pravi organizam, a ne kao scenografija.
Upravo tu dolazimo do jednog od najzanimljivijih podataka koji su se pojavili. Rockstar je govorio o više od 600.000 animacija za GTA 6, što predstavlja ogroman skok u odnosu na prethodne igre. Sam broj zvuči spektakularno, ali još je važnije kako se te animacije koriste. Različita tela, visine, načini kretanja, reakcije na događaje i prelazi između različitih radnji trebalo bi da učine da NPC-jevi prestanu da izgledaju kao kopije istog modela.
Drugim rečima, nije poenta u tome da na ekranu imate što više ljudi. Poenta je da što manje njih izgleda kao da su tu samo zato što je neko pritisnuo dugme „popuni ulicu“.
Jason i Lucia su mnogo više od dva protagonista
Na prvi pogled, sistem sa Jasonom i Lucijom može da deluje kao direktno nasledstvo GTA V. Imamo više protagonista, možemo da menjamo likove i igru možemo da posmatramo iz njihovih različitih perspektiva. Ipak, odnos između njih dvoje menja čitavu priču.
Jason i Lucia nisu samo dva lika sa sopstvenim misijama. Oni su partneri, a Rockstar njihov odnos postavlja u samo središte igre. Zajedno planiraju poslove, zajedno učestvuju u pljačkama i zajedno pokušavaju da prežive život u svetu koji očigledno neće biti naročito prijatan prema njima.
Još zanimljiviji je način na koji funkcioniše prebacivanje između likova. U određenim trenucima možemo preuzeti jednog dok drugi nastavlja da učestvuje u akciji. To nije samo pitanje toga da li želimo da pucamo kao Jason ili Lucia, već stvaranja osećaja da oba lika zaista postoje u isto vreme. Kada si Jason, Lucia nije samo lik koji čeka u nekoj skripti dok je ne preuzmeš. Ona može da učestvuje u akciji, razgovor i sličnim situacijama..
Jedan od najupečatljivijih primera je i način na koji Rockstar izvodi promenu protagonista. Umesto običnog presecanja, kamera može da se podigne iznad grada i preko ogromne distance pređe do drugog lika, kao da se svet između njih nikada nije zaustavio. To izgleda spektakularno, ali je mnogo važnije šta takav sistem govori o samoj strukturi igre. Jason i Lucia nisu dva odvojena sveta – njih dvoje dele isti prostor.
Možda je stan važniji od najveće pucnjave
Jedan od razloga zbog kojih verujem da bi GTA 6 mogao da bude drugačija vrsta open-world igre jesu scene u kojima se zapravo ne događa ništa posebno.
Jason i Lucia ustaju. Oblače se. Pričaju. Otvaraju frižider. Gledamo televiziju. Pripremaju se za izlazak. Na papiru, ništa od toga ne zvuči kao nešto zbog čega bismo kupili novi GTA.
Ali upravo u tome i jeste poenta.
Rockstar kao da pokušava da izbriše granicu između „igram igru“ i „živim u svetu igre“. U mnogim open-world naslovima sve van glavnih misija postoji samo kao prostor između dve važne aktivnosti. U GTA 6 to bi moglo da postane jedna od glavnih atrakcija.
Možeš da odeš na trening, promeniš odeću, uzmeš nešto iz frižidera, provozaš se gradom, odeš na plažu. Možeš da se baviš nečim potpuno besmislenim samo zato što ti se tog trenutka može.
A Rockstar očigledno baš to želi.
Pljačka benzinske pumpe je mali detalj sa velikim značenjem
Pljačke su oduvek bile jedan od temelja GTA iskustva, ali GTA 6 izgleda kao da pokušava da ih učini više sistemom, a manje skriptovanim događajem.
Benzinska pumpa je odličan primer. Ona više nije samo objekat pored kojeg prolazimo dok idemo prema sledećoj misiji. Može biti mesto na kojem zastajemo, deo svakodnevnog života, ali i mesto na kojem odlučimo da napravimo popriličan haos.
Kada objekat može da bude deo različitih aktivnosti, on prestaje da bude samo kulisa. Rockstar očigledno želi što više takvih elemenata po Leonidi, jer upravo oni daju smisao ogromnom otvorenom svetu. Što više mesta može da učestvuje u našim neplaniranim situacijama, to više imamo osećaj da sami stvaramo priče.
A upravo zbog toga mi je mnogo zanimljivije što smo videli obične prodavnice i benzinske pumpe nego da su nam pokazali još jednu spektakularnu eksploziju.
Čak je i krađa automobila postala ozbiljnija
GTA nas je naučio da je krađa automobila najnormalnija stvar na svetu. Priđeš vozilu, izbaciš vozača i odeš. GTA 6 čak i tu osnovnu radnju pokušava da učini detaljnijom.
Videli smo mogućnost da se pojedina vozila obiju korišćenjem alata poput Slim Jima, umesto da svaka krađa izgleda identično. U drugim situacijama možemo da razbijemo prozor i uđemo na mnogo bučniji način.
Opet, to je sitnica. Ali GTA 6 je pun upravo takvih sitnica.
Rockstar uzima radnju koju smo ponovili verovatno hiljadama puta kroz istoriju serijala i postavlja pitanje: može li i ovo da bude deo sandboxa?
Ako svaki takav sistem donese još jednu malu odluku, igrači će početi da prave svoje metode. A kada igra počne da podstiče igrača da sam bira kako će nešto uraditi, open world postaje mnogo zanimljiviji.
Policija bi konačno mogla da „pamti“
Jedan od sistema koji me najviše zanima jeste policija, jer upravo on može da pokaže koliko je GTA 6 drugačiji od prethodnih igara.
U GTA V je često bilo dovoljno da napravimo dovoljno veliku razdaljinu i sačekamo da zvezdice nestanu. GTA 6 izgleda kao da pokušava da potragu učini znatno složenijom.
Policija može da prati stvari poput lica, odeće i automobila, što znači da nije dovoljno samo nestati iza sledećeg ćoška. Ako su te videli u jednom vozilu, promena automobila može biti deo plana. Ako si prepoznat po odeći ili izgledu, i to može igrati ulogu. Jason i Lucia takođe mogu biti povezani sa istim događajem, pa čak i njihova međusobna povezanost postaje deo sistema potrage.
To otvara prostor za nešto što je u prethodnim igrama često falilo – priču unutar same policijske potere.
Nije više samo pitanje „kako da pobegnem od policije“, već „kako da učinim da me policija izgubi“.
To je ogromna razlika.
Šest zvezdica zvuči dobro, ali sistem je važniji
Naravno da je internet odmah primetio šest zvezdica. GTA 6 vraća maksimalni nivo potere koji smo odavno povezivali sa najluđim trenucima u serijalu, ali broj sam po sebi nije ono što me najviše zanima.
Šta se događa kada pređeš određeni nivo potrage? Kako policija pronalazi tragove? Koliko dugo ostaje aktivna potraga? Kako funkcioniše promena vozila? Koliko je teško promeniti izgled? Da li možeš da se sakriješ na jedan način, a da te policija na drugi način ipak otkrije?
Ako Rockstar sve ovo sprovede kako je zamislio, policijske potere bi konačno mogle da postanu sistemi koji proizvode nepredvidive situacije, a ne samo pauzu između dva dela misije.
Muzika ponovo ima svoj posao
GTA bez muzike jednostavno nije GTA, a Rockstar je i ovog puta pažljivo birao pesme koje definišu atmosferu grada.
U prikazanom materijalu čuli smo čitav niz različitih žanrova, od hip-hopa i modernog američkog zvuka, preko elektronike i latino muzike, do rocka, countryja i velikih klasika. Među pesmama koje su identifikovane nalaze se Birdman & Lil Wayne – „Pop Bottles“, Sexyy Red & Tay Keith – „Pound Town“, Kodak Black – „Skrilla“, The Bellamy Brothers – „Let Your Love Flow“, Def Leppard – „Love Bites“, Depeche Mode – „People Are People“, Captain & Tennille – „But I Think It's a Dream“, Prefab Sprout – „Cars and Girls“, !!! – „Off the Grid“, Cliff Richard – „Devil Woman“, Chimbala & Omega – „Se Me Nota (Agarrame)“, Phil Collins – „Against All Odds“, Aluna & Jayda G – „Mine O’ Mine“ i Elderbrook & Bob Moses – „Inner Light“.
Ono što mi se posebno dopada jeste to što Rockstar nije pokušao da napravi jednostavnu kopiju starog Vice Cityja. Novi Vice City ima svoju muziku i svoj identitet, baš kao što moderna Florida ima mnogo širi kulturni raspon od onoga što smo povezivali sa originalnom igrom.
I onda dobijemo Phila Collinsa.
Možda je baš to ono što GTA radi najbolje. Uzme pesmu koju poznajemo, stavi je u potpuno novi kontekst i učini da je posle nekoliko desetina sati više nikada ne čujemo na isti način.
Telefon nije samo telefon
Još jedan detalj koji će verovatno postati mnogo važniji nego što sada izgleda jeste način na koji GTA 6 koristi telefon.
Jason i Lucia ne tretiraju ga samo kao meni koji se pojavi na ekranu. Telefon postoji kao fizički predmet u svetu. Koristi se tokom vožnje, može da bude deo različitih situacija i otvara vrata za čitav novi sloj Rockstarove satire.
A to je naročito zanimljivo zbog društvenih mreža.
GTA je oduvek bio satira američkog društva, ali svet društvenih mreža danas je toliko apsurdan da Rockstar praktično ne mora ni da izmišlja mnogo toga. Dovoljno je da malo pretera ono što već gledamo svakog dana.
Influenceri, viralni snimci, livestreamovi, ljudi koji snimaju svaku glupost, komentari i digitalni život sada mogu da budu sastavni deo sveta igre.
I upravo tu GTA 6 ima potencijal da bude još oštriji nego GTA V.
Aktivnosti između misija mogle bi da pojedu stotine sati
Videli smo košarku, trening, pecanje, kajak, jet ski, ronjenje, različite vrste trka, motocross, skokove i još mnogo toga. Naravno, vrlo je lako napraviti članak sa naslovom „Sve aktivnosti u GTA 6“, ali to mi zapravo nije naročito zanimljivo.
Mnogo je važnije pitanje zašto Rockstar sve to pravi.
Ako su aktivnosti samo mini-igre koje ćemo jednom probati i zaboraviti, njihov broj nije posebno važan. Ako predstavljaju način na koji možemo da provedemo veče u Leonidi, onda situacija postaje potpuno drugačija.
Zamisli da završiš posao, ne želiš odmah sledeću misiju i odlučiš da odeš sa ekipom na vožnju jet skijem. Ili da se provozaš do drugog kraja mape. Ili da odeš da treniraš. Ili jednostavno da lutamo gradom i čekamo da se nešto dogodi.
Tada aktivnosti više nisu dodatak igri.
One postaju život igre.
80 sati? To je verovatno tek početak
Jedan podatak koji je privukao veliku pažnju jeste činjenica da je Rob Nelson iz Rockstar North-a govorio o jednom svom prelasku GTA 6 koji je trajao oko 80 sati. Važno je naglasiti da to ne treba predstavljati kao zvanično potvrđenu dužinu same glavne priče, jer je taj playthrough uključivao kampanju i deo opcionog sadržaja sa narativnim posledicama.
Ali iskreno, meni broj od 80 sati uopšte nije najzanimljiviji deo.
Mnogo je zanimljivije šta taj broj govori o strukturi igre.
Ako neko ko radi na GTA 6 može da provede oko 80 sati kroz kampanju i deo opcionog sadržaja, a mi već znamo koliko će biti različitih aktivnosti, sistema i prostora za istraživanje, teško je zamisliti da će igrač koji voli da čačka sve što vidi stati nakon 80 sati.
Neko će završiti kampanju.
Neko će napraviti 100 sati i reći da je video skoro sve što ga zanima.
Neko će provesti nekoliko stotina sati istražujući svet, automobile i aktivnosti.
A onda imamo ljude koji će verovatno pokušavati da otkriju svaki mogući detalj i scenario i koji će u GTA 6 ostaviti toliko vremena da će ga meriti godinama, a ne satima.
I upravo je to možda ono što Rockstar zapravo želi.
Ne želi da samo završimo GTA 6.
Želi da ostanemo.
Animacije bi mogle da budu najveći tehnološki skok
Kada govorimo o next-gen igrama, obično pričamo o rezoluciji, osvetljenju, teksturama i refleksijama. GTA 6 nas podseća da tehnološki napredak ponekad izgleda mnogo suptilnije.
Pogledajte kako se ljudi kreću.
Kako Jason i Lucia ulaze u automobile.
Kako se kreću oko objekata.
Kako menjaju položaj tela.
Kako reaguju na udarce.
Kako se kreću dok koriste telefon.
Kako različiti likovi rade istu stvar na različite načine.
Sve to čini da likovi imaju težinu i prisustvo.
Najbolje animacije su često one koje ne primetimo. Kada sve izgleda prirodno, ne razmišljamo o sistemu koji stoji iza toga. Samo imamo osećaj da gledamo živog čoveka.
I čini mi se da je upravo to cilj GTA 6.
Šta još nismo videli?
Koliko god 26 minuta gameplaya bilo mnogo, ono je i dalje samo odabrani pogled na ogromnu igru. Rockstar je pokazao ono što je želeo da pokaže, a najvažniji delovi igre koje nismo videli možda će se ispostaviti kao najveća iznenađenja.
Još ne znamo konačne performanse svih verzija igre. Ne znamo kako će izgledati eventualni 60 FPS režim, niti da li će ga uopšte biti. Ne znamo koliko duboko idu pojedini sistemi koje smo videli, koliko dugo se aktivnosti mogu ponavljati i koliko slobode zaista imamo kada sve ovo prepustimo igraču.
Ne znamo ni koliko je sadržaja namerno ostavljeno van prikaza.
I to je zapravo dobro.
Posle svega što se dogodilo sa leakovima, možda je najbolje što Rockstar sada konačno bira šta nam pokazuje i ostavlja dovoljno prostora da sami otkrivamo ostatak kada igra izađe.
GTA 6 više nije igra koju čekamo. Sada čekamo da je pustimo na slobodu
Posle 13 godina više ne moramo da zamišljamo kako izgleda GTA 6. Videli smo Vice City. Videli smo Jasona i Luciju. Videli smo kako funkcionišu promene likova, kako izgleda policijska potraga, kako se kradu automobili, kako se pljačkaju prodavnice i benzinske pumpe, koliko je svet ispunjen aktivnostima i koliko pažnje Rockstar poklanja običnim ljudima koji će hodati ulicama.
Videli smo igru na PS5, u trenutnoj verziji sa 30 FPS, i dobili smo možda prvi pravi odgovor na pitanje gde Rockstar troši toliku količinu procesorske i grafičke snage.
Ali najvažnije od svega, videli smo filozofiju.
GTA 6 ne pokušava samo da bude lepši GTA V. Ne pokušava samo da ima veću mapu, više automobila ili više eksplozija.
Pokušava da napravi svet koji postoji i kada mi ništa ne radimo.
A možda je baš to razlog zbog kojeg će broj od 80 sati na kraju biti potpuno nebitan.
Jer kada jednog dana sednemo za volan, izađemo iz stana, odemo do benzinske pumpe, odlučimo da je opljačkamo, pobegnemo od murije, promenimo automobil, izgubimo se negde na putu, sednemo na plažu i shvatimo da smo poslednja tri sata proveli ne radeći ništa što smo planirali, znaćemo da je Rockstar uspeo u onome što je zamislio.
Nismo igrali misiju.
Samo smo živeli u Vice Cityju.
