Kompletan tekst je prenet sa bloga INDIJANKA DANKA
Postoji poruka koju nijedan influenser ne želi da pronađe u svom inboxu. Ne govori o novom videu, igri, autogramu ili fotografiji već dolazi od mladog pratioca piše da više ne može da trpi nasilje, da nema sa kim da razgovara ili da ne želi da živi. U tom trenutku broj pratilaca, pregledi i algoritmi prestaju da budu važni dok osoba naviknuta da zabavlja publiku odjednom dobija pitanje za koje najčešće nema ni obuku ni pripremljen odgovor.
Upravo takva situacija otvorena je 25. septembra u mts Dvorani tokom panela „Gejming kao profesija: Kada gejming postaje problem“ na Festivalu epske fantastike. Panel sam vodila i organizovala ja, kao i svake godine. Učestvovali su Jelena Manojlović iz SOS centra, Marko Arsenijević ARSAOVDE, Nenad Filipović Bakistuta i Bondisimo. Razgovor je počeo gejmingom ali je u jednom trenutku stigao do mnogo šireg problema koji se tiče gotovo svakog kreatora sa mlađom publikom.
Bakistuta je naveo primere mladih koji su mu se obraćali sa veoma ozbiljnim problemima, uključujući poruke u kojima su govorili da ne žele da žive. Pokušavao je da razgovara sa njima i odgovori onako kako je u tom trenutku verovao da je najbolje. Njegove godine i životno iskustvo sigurno pomažu ali upravo tu počinje mnogo teže pitanje:
Da li su dobra namera i lično iskustvo dovoljni kada se sa druge strane nalazi dete u ozbiljnoj psihološkoj krizi?
Zašto dete kaže influenseru ono što ne kaže roditelju?
Bilo bi jednostavno zaključiti da se sve događa zato što deca previše vremena provode na internetu. Stvarnost je složenija jer mlada osoba kreatora može da sluša svakodnevno, upozna njegov humor, stavove, probleme i detalje iz privatnog života, iako ga nikada nije srela. Kada kod kuće očekuje osudu, nerazumevanje ili odgovor poput „proći će te“. Tada poruka poznatom licu sa ekrana nekada može delovati lakše od razgovora sa roditeljem.
Psihologija ovakvu povezanost opisuje pojmom parasocijalnog odnosa. Meta-analiza objavljena 2026. godine obuhvatila je 17 istraživanja i pokazala da veze publike sa influenserima mogu biti povezane i sa pozitivnim i sa problematičnim psihološkim ishodima, pri čemu su efekti bili posebno izraženi među adolescentima. Autori zato upozoravaju da se parasocijalna povezanost ne može jednostavno proglasiti ni dobrom ni lošom jer mnogo zavisi od uzrasta, vrste odnosa i konkretnog psihološkog ishoda.
Podaci iz Srbije još jasnije objašnjavaju zašto se lični problemi sve češće sele na ekran. UNICEF U-Report anketa pokazala je da 46 odsto mladih koristi društvene mreže i internet kao izvor informacija o mentalnom zdravlju, dok samo sedam odsto zdravstvene radnike vidi kao osobe sa kojima može da razgovara o problemima, a nastavnike svega pet odsto. Istovremeno, 47 odsto ispitanika smatra da mladi izbegavaju traženje pomoći jer se plaše osude ili veruju da će to biti shvaćeno kao znak slabosti.
To ne znači da će svaki mladi čovek pisati influenseru kada mu je teško. Kreatori sa velikom mlađom publikom moraju da računaju na mogućnost da će ih pojedini pratioci doživeti kao dostupnije i bezbednije od odraslih ljudi iz svog neposrednog okruženja. Problem nastaje kada poverenje stigne na adresu osobe koja nije psiholog, lekar ili krizni savetnik.
Influenser nije terapeut, a poruka nije običan DM
Najgora krajnost bila bi reći da influenser nema nikakvu odgovornost zato što nije stručnjak. Jednako bi bilo pogrešno očekivati da sam vodi dete kroz suicidalnu krizu, procenjuje rizik i preuzima ulogu psihoterapeuta. Njegov zadatak nalazi se negde između te dve krajnosti! Da poruku prepozna kao ozbiljnu, ne pogorša situaciju i pokuša da mladu osobu poveže sa nekim ko zna kako da joj pomogne.
Centar Srce savetuje da osobu koja pokazuje gubitak volje za životom treba saslušati bez kritikovanja, moralizovanja i nametanja sopstvenog rešenja. Važno je pokazati da nije sama a direktno pitanje o samoubistvu ne „usađuje ideju u glavu“. Ako osoba već razmišlja o tome, otvoreno pitanje može joj omogućiti da konačno izgovori ono što do tada nije mogla.
Sličnu granicu vrlo jasno postavlja britanska organizacija Samaritans Samaritans, What to do if someone you know is suicidal. Njihova poruka ljudima kojima se neko obrati u krizi glasi:
You don't have to be able to solve their problems
Ne morate da budete u stanju da rešite njihove probleme
Ta rečenica bi mogla da bude početak svake osnovne obuke za influensere. Kreator ne mora da pronađe savršenu rečenicu koja će „popraviti“ nečiji život, niti treba da savetuje terapiju, lekove ili poteze za koje nije kvalifikovan. Mnogo je važnije da zna kako da ostane smiren, sasluša osobu i razgovor usmeri ka stručnoj ili neposrednoj podršci.
„Ja bih na tvom mestu“ može da bude pogrešan odgovor
Ljudi prirodno pokušavaju da pomognu koristeći sopstveno iskustvo. Ako su preživeli težak raskid, probleme u školi, depresivan period ili porodičnu krizu, često će objasniti šta je njima pomoglo i očekivati da isto može da posluži drugome. U svakodnevnom razgovoru to može biti dobronamerno i korisno ali ozbiljna psihološka kriza zahteva mnogo više opreza.
Osoba koja piše da više ne želi da živi možda se nalazi u stanju koje sagovornik preko ekrana ne može pravilno da proceni. Influenser ne zna nužno njenu medicinsku istoriju, porodične okolnosti, prethodne pokušaje samopovređivanja niti da li je u tom trenutku sama. Zato savet „uradi ono što sam ja uradio“ može biti nedovoljan a nekada i potpuno neprimeren situaciji.
Stanislava Vučković iz UNICEF-a u Srbiji (kampanja Brave Together, 20. oktobar 2022) upravo zato naglašava važnost profesionalne podrške. Njena poruka je kratka, ali direktno odgovara ovoj dilemi:
Jako je važno da savet ili stručnu podršku potraže od ljudi koji su osposobljeni da pomognu
It is very important that they seek advice or professional support from people who are trained to help
To ne poništava značaj prve osobe kojoj se dete poverilo. Naprotiv, influenser može da bude presudna karika između ćutanja i stručne pomoći, posebno ako je mlada osoba do tada odbijala da razgovara sa bilo kim drugim. Njegova vrednost nije u tome da glumi terapeuta već da poverenje koje već postoji iskoristi da dete približi bezbednijem izvoru podrške.
Šta ako roditelji zaista nisu osoba kojoj dete može da se obrati?
Najjednostavniji savet bio bi: „Reci roditeljima.“ U mnogim porodicama to jeste najbolji prvi korak, ali ne može se pretpostaviti da je svaki roditelj bezbedna ili dostupna osoba za razgovor. Nekada je problem upravo u porodici, dok se pojedina deca plaše kazne, podsmeha ili reakcije koja će situaciju dodatno pogoršati.
Zbog toga je „obrati se odrasloj osobi kojoj veruješ“ smislenije od automatskog insistiranja samo na majci ili ocu. To može biti drugi član porodice, školski psiholog, nastavnik, trener, lekar ili druga odrasla osoba koja može fizički da bude uz dete i uključi odgovarajuću pomoć. Kada postoji neposredna opasnost, privatni razgovor više ne može da ostane samo između pratioca i influensera.
Dušan Vlahović je kao partner UNICEF-a u Srbiji 2025. godine govorio upravo o prvom koraku koji mnogim mladima predstavlja najveći problem:
Ako imate nekoga kome verujete – podelite kako se osećate
If you have someone you trust—share how you feel.
Uloga influensera može da počne upravo tu, kao osoba kojoj dete veruje dovoljno da prvi put napiše šta mu se događa. Sledeći korak, međutim, mora biti širenje kruga podrške a ne stvaranje situacije u kojoj kreator ostaje jedini čovek koji zna da je dete u opasnosti.
Molly Russell
Pitanje da li je neki poznati influenser pravno proglašen odgovornim zato što nije sprečio samoubistvo pratioca zahteva mnogo preciznosti. Nismo pronašli pouzdan presedan u kojem je kreator osuđen samo zato što nije odgovorio ili nije pravilno reagovao na privatnu poruku deteta. Postoji, međutim, jedan zvanično dokumentovan slučaj koji pokazuje koliko ideja da dete pomoć traži od poznate osobe nije nikakva teorijska pretpostavka.
Molly Russell je imala 14 godina kada je 2017. umrla u Velikoj Britaniji. Nakon višegodišnje istrage, mrtvozornik Andrew Walker zaključio je da je umrla dok je patila od depresije i negativnih efekata onlajn sadržaja, a materijal koji je gledala doprineo je njenoj smrti u meri većoj od minimalne. Zvanični izveštaj posebno navodi i detalj koji je za ovu temu gotovo jezivo precizan: Molly se obraćala poznatim ličnostima za pomoć, ne shvatajući koliko je mala verovatnoća da će dobiti odgovor.
Nijedna poznata osoba nije proglašena odgovornom za Mollyinu smrt niti postoji osnova da tvrdim da bi jedan odgovor sigurno promenio ishod. Slučaj pokazuje da je četrnaestogodišnje dete u ozbiljnoj krizi zaista pokušavalo da pronađe pomoć kod ljudi koje poznaje samo kroz ekran. Njen otac Ian Russell kasnije je osnovao Molly Rose Foundation i posvetio se bezbednosti dece na internetu. Posle završetka istrage izgovorio je poruku koja je postala jedan od najcitiranijih delova njegovog obraćanja:
However dark it seems, there is always hope
Koliko god sve izgledalo mračno, uvek postoji nada
Da li influenser snosi odgovornost?
Moralna odgovornost i pravna odgovornost nisu ista stvar. Nije realno očekivati da kreator sa stotinama hiljada pratilaca pročita svaku privatnu poruku, a još manje da može da garantuje ishod situacije o kojoj zna samo nekoliko rečenica. Sa druge strane, kada ozbiljna poruka jeste pročitana, činjenica da osoba nije stručnjak ne znači da je najbolji odgovor ignorisanje.
Svetska zdravstvena organizacija sve ljude koji zbog svog položaja mogu da prepoznaju osobu u riziku naziva potencijalnim gatekeeperima. Njihova funkcija nije lečenje već prepoznavanje upozoravajućih znakova i povezivanje osobe sa odgovarajućom pomoći. WHO među klasičnim primerima navodi nastavnike, zdravstvene radnike, policiju, socijalne radnike i druge ljude koji često dolaze u kontakt sa zajednicom.
Zanimljivo je da postoje zemlje koje su već otišle korak bliže mojoj ideji izgovorenoj na FEF-u. WHO opisuje tajlandski HOPE Taskforce u kojem i influenseri učestvuju u prepoznavanju onlajn objava koje ukazuju na suicidalnu krizu, nakon čega sumnjivi slučaj prosleđuju stručnjacima na kriznoj liniji. Kreator tamo nije terapeut već osoba koja zna kome i kako treba da prenese alarm.
Šala koja krije ozbiljnu ideju
Tokom panela sam Jeleni Manojlović predložila da se organizuje makar osnovna edukacija za influensere koji dobijaju ovakve poruke. Predlog je izgovoren delom u šali ali kada se pogledaju postojeći modeli prevencije, ideja je zapravo vrlo ozbiljna. Ne bi imalo smisla praviti od kreatora amaterske psihoterapeute ali bi nekoliko sati stručne obuke moglo da im objasni kako da prepoznaju alarm, kako da započnu razgovor i kada situacija mora odmah da bude prosleđena dalje.
Takva edukacija mogla bi da obuhvati i ono što ne treba raditi. Kreator bi morao da zna zašto nije dobro obećavati apsolutnu tajnost osobi čiji život može biti ugrožen. Zašto nije korisno moralizovati i zašto „imaš sve, šta ti fali“ može zatvoriti razgovor. Jednako je važno da zna kada treba uključiti roditelja, drugu pouzdanu odraslu osobu, stručnjaka ili hitnu službu.
WHO već godinama koristi gatekeeper obuke upravo sa sličnim ciljem. One razvijaju znanje i veštine potrebne za prepoznavanje osobe u riziku i njeno upućivanje ka tretmanu, uz naglasak da sadržaj mora biti prilagođen ljudima koji prolaze obuku i lokalnom sistemu pomoći. Ako trener, nastavnik ili menadžer može da bude gatekeeper zato što je često u kontaktu sa ljudima, nije nelogično postaviti pitanje zašto isto ne bi mogao da bude i influenser koji svakodnevno komunicira sa desetinama hiljada mladih. Njegov kontakt jeste digitalan ali emocija osobe koja mu piše nije ništa manje stvarna.
Influenseri imaju još jednu odgovornost koju često zaboravljamo
Privatna poruka nije jedino mesto na kojem kreatori utiču na mentalno zdravlje publike. Način na koji javno govore o samoubistvu, samopovređivanju i krizama takođe može imati posledice. Posebno kada ih prate deca i adolescenti. Zbog toga je važno da ozbiljnu ispovest pratioca ne pretvore u dramatičan klip, sadržaj za reakciju ili priču iz koje se mogu izvući pregledi.
WHO upozorava da način javnog predstavljanja samoubistva može da utiče na prevenciju. Njihove smernice za medije danas su proširene i na digitalne i društvene platforme, uz preporuku da se izbegavaju senzacionalizam i detalji koji mogu povećati rizik, dok se veći prostor daje oporavku, traženju pomoći i pričama o prevazilaženju kriznih situacija.
Dr Alexandra Fleischmann iz WHO to je sažela u poruci namenjenoj ljudima koji javno komuniciraju o ovoj temi:
Responsible media coverage of suicide is an important tool in our collective suicide prevention efforts
Odgovorno medijsko izveštavanje o samoubistvu važan je alat u našim zajedničkim naporima za prevenciju
Influencer možda sebe ne smatra medijem ali pred publikom od nekoliko stotina hiljada ljudi ta razlika postaje sve manje važna. Kada nešto izgovori pred tolikim brojem mladih, njegova odgovornost ne nastaje iz diplome koju ima ili nema već iz dometa koji njegove reči mogu da imaju.
Roditelji i neprijatno pitanje
Lako je čitati ovakav tekst i pitati se zašto bi dete uopšte pisalo nepoznatoj osobi sa interneta. Mnogo neprijatnije pitanje glasi: Zašto je procenilo da toj osobi može da kaže nešto što nama ne može? Odgovor neće uvek biti greška roditelja jer adolescencija sama po sebi donosi potrebu za privatnošću i oslanjanjem na vršnjake ili uzore van porodice,. Ali taj signal ne bi trebalo automatski odbaciti.
Roditelj ne može da zahteva poverenje samo na osnovu činjenice da je roditelj. Poverenje se gradi načinom na koji reagujemo kada dete kaže nešto što nam se ne dopada, koliko brzo prelazimo na kaznu i da li razgovor pretvaramo u predavanje. Ako dete očekuje da će za svaku neprijatnu istinu dobiti kritiku i kaznu, internet vrlo lako postaje jednostavnije mesto za prvo priznanje problema.
UNICEF-ovi podaci iz Srbije pokazuju koliko je taj jaz stvaran. Gotovo polovina anketiranih mladih informacije o mentalnom zdravlju traži na društvenim mrežama i internetu, dok stručnjake mnogo ređe vidi kao prvi izbor za razgovor. Roditelji zbog toga ne mogu da kontrolišu svaku poruku ali mogu da rade na tome da dete zna da povratak njima neće automatski značiti osudu. Dakle, priča i razumevanje su osnov svega!
Šta bi jedan influenser trebalo da zapamti?
Ako mu mlada osoba napiše da ne želi da živi, prvi zadatak nije pronalaženje mudrog saveta. Poruku treba shvatiti ozbiljno, razgovor voditi mirno i bez osuđivanja. Ako postoji sumnja na neposrednu opasnost, cilj mora biti povezivanje osobe sa nekim ko može da pruži stvarnu pomoć. Kod maloletnika to može zahtevati uključivanje pouzdane odrasle osobe, stručnjaka ili hitne službe, zavisno od okolnosti.
Jednako je važno da influenser ne postane jedina linija podrške. Dugotrajna privatna komunikacija u kojoj mlada osoba počne potpuno da se oslanja na kreatora može dodatno zakomplikovati odnos i iscrpeti obe strane. Uloga prvog kontakta ima ogromnu vrednost ali mora da vodi ka mreži ljudi koji mogu dugoročno i stručno da pomognu.
To je, na kraju, možda i najvažnija razlika između odgovornosti i preuzimanja odgovornosti za tuđi život. Prvo je razumno očekivati od osobe sa velikim uticajem dok drugo nije ni realno ni zdravo. Influenser ne može da garantuje ishod ali može da nauči kako da ne propusti trenutak kada je nečiji poziv u pomoć stigao baš kod njega.
I za kraj…
Panel na FEF-u bio je posvećen gejmingu ali je možda najvažnije pitanje te večeri nastalo nekoliko koraka dalje od video igara. Ako influenseri već postaju ljudi kojima se mladi poveravaju, onda nije dovoljno raspravljati samo o tome da li bi trebalo da imaju takvu ulogu. Mnogo korisnije je prihvatiti da je u određenom broju slučajeva već imaju i razmišljati kako da ih pripremimo da je ne odigraju pogrešno.
Ideja o osnovnoj obuci ne zvuči kao pokušaj da se od influensera naprave terapeuti već kao pokušaj da ljudi koji imaju veliki pristup mlađoj publici nauče nekoliko stvari koje mogu biti važne baš onda kada algoritam, šala i sadržaj prestanu da budu tema razgovora.
Ponekad nije potrebno znati pravi odgovor na nečiji životni problem već prepoznati da je trenutak da u razgovor uđe neko ko ga zna.
U Srbiji je Centar Srce trenutno dostupan svakog dana od 17 do 23 časa na broju 0800 300 303, putem mejla vanja@centarsrce.org i četa na sajtu centra. Ako postoji neposredna opasnost po nečiji život, potrebno je kontaktirati hitne službe.
