The Legend of Zelda: Ocarina of Time – Recenzija

Postoje igre koje nas impresioniraju veličinom sveta, kompleksnošću mehanika ili težinom izazova. The Legend of Zelda: Ocarina of Time na Switch 2 ne pokušava da se takmiči u tim kategorijama. Ovo je jedna velika bajka u kojoj su najvažniji istraživanje, upoznavanje novih likova i uživanje u avanturi. Upravo zbog toga je teško pronaći nešto što joj zaista nedostaje.

Ocarina of Time je klasična avantura smeštena u fantastični svet Hyrulea. U ulozi Linka, mladog junaka čija avantura počinje u mirnoj Kokiri šumi, krećemo na putovanje tokom kojeg ćemo upoznati princezu Zeldu, susresti brojne zanimljive likove i suočiti se sa velikom opasnošću koja preti ovom svetu. Priča se oslanja na motive klasičnih bajki: imamo zamkove, magiju, tajanstvene predmete, čudovišta i junaka koji dobija zadatak da spase svet.

Možda sve to zvuči jednostavno, ali upravo takva priča savršeno odgovara ostatku igre. Ocarina of Time ne pokušava da bude mračnija ili ozbiljnija nego što jeste. Njena najveća snaga leži u tome što nas poziva da se prepustimo jednoj velikoj avanturi.

Hyrule nikada nije izgledao lepše

Vizuelno unapređenje jedno je od najvećih dostignuća ovog izdanja. Nintendo nije samo povećao rezoluciju i poboljšao teksture, već je praktično ponovo izgradio svet Ocarine of Time, vodeći računa da sačuva njegov prepoznatljivi izgled.

Likovi su veoma izražajni, sa pažljivo urađenim licima i animacijama, dok je okruženje detaljno i bogato sitnicama koje svakoj lokaciji daju poseban karakter. Osvetljenje je takođe na visokom nivou i naročito dolazi do izražaja u tamnicama. Navi svojim svetlom osvetljava okolinu, plamenovi menjaju izgled prostorija, a pojedini delovi hramova izgledaju potpuno drugačije u zavisnosti od toga šta se u njima događa.

Svaka nova lokacija donosi nešto zanimljivo. Kokiri šuma odiše toplinom i spokojem, selo Kakariko ima potpuno drugačiju atmosferu, dok pojedini hramovi izgledaju dovoljno neobično da već pri ulasku poželite da istražite svaki njihov deo. Hyrule Field je prostran i prepun detalja, a razlike između pojedinih oblasti jasno se vide i u arhitekturi i u izboru boja.

Veliki posao urađen je i na animacijama likova i režiji scena. Razgovori su sada znatno živopisniji, a glasovna gluma dodatno ističe karaktere koje upoznajemo tokom avanture. Iako nemaju ogromnu količinu vremena pred kamerom, mnogi od njih ostavljaju veoma dobar utisak.

Sve to prati stabilan rad pri 60 frejmova u sekundi. Kada se uzme u obzir količina detalja i vizuelni kvalitet, zaista je impresivno koliko dobro igra izgleda i radi na prenosivoj konzoli. Postoje sitna odstupanja u prikazu pojedinih detalja i povremeno treperenje slike u većim otvorenim prostorima, ali to ne menja činjenicu da je ovo jedno od najlepših izdanja koje sam imao priliku da igram.

Muzika koju je nemoguće zaboraviti

Muzika je jedan od najvažnijih delova identiteta Ocarine of Time. Čak i pre nego što krenete u avanturu, jasno je da je Nintendo posebnu pažnju posvetio zvučnoj podlozi. Svaka oblast ima svoju melodiju, a mnoge od njih ćete prepoznati i dugo nakon što završite igru.

To i ne čudi, s obzirom na to da je muzika direktno povezana sa samom pričom i gameplayem. Okarina nije samo predmet koji Link nosi sa sobom, već jedan od najvažnijih elemenata čitave avanture. Učenjem novih melodija otvaraju se novi putevi, rešavaju zagonetke i dolazi do određenih događaja.

Nintendo je postojeće kompozicije pažljivo osvežio, ali nije menjao njihov osnovni karakter. Rezultat je soundtrack koji zvuči odlično i koji se savršeno uklapa u svet igre. Od mirnijih melodija koje prate istraživanje do muzike koja se čuje tokom borbi i u hramovima, svaki deo avanture ima svoj zvučni identitet.

Ovo je jedna od onih igara kod kojih muzika nije samo pratnja onome što se dešava na ekranu. Ona je deo iskustva i jedan od razloga zbog kojih se pojedine lokacije i trenuci toliko dobro pamte.

Jednostavan, ali veoma zabavan gameplay

Osnovu gameplaya čine istraživanje, rešavanje zagonetki i borba. Tokom avanture Link pronalazi različite predmete koji mu omogućavaju da otvara nove prolaze, savladava prepreke i dolazi do ranije nedostupnih delova sveta. Svaki novi predmet ima svoju namenu, a igra vas postepeno upoznaje sa načinima na koje možete da ga koristite.

Borba je jednostavna i ne zahteva naročito brzo reagovanje. Sistem lock-on omogućava da se usredsredite na protivnika, dok napadi mačem i korišćenje različitih predmeta čine osnovu sukoba. Boss borbe uglavnom se zasnivaju na prepoznavanju slabosti protivnika i pronalaženju pravog trenutka za napad. Ne očekujte naročito zahtevne okršaje, ali su susreti dovoljno različiti da ostanu zanimljivi.

Isto važi i za zagonetke. Većina njih neće predstavljati veliki problem iskusnijim igračima, ali su dobro uklopljene u okruženje i često zahtevaju da pravilno upotrebite predmete koje ste pronašli. Ponekad ćete morati da se vratite u prethodnu prostoriju, obratite pažnju na neki detalj ili shvatite kako određeni mehanizam funkcioniše.

Jedna od stvari koje su mi se najviše dopale jeste način na koji igra vodi igrača kroz svet. Nemate gomilu oznaka na mapi, strelica koje vam pokazuju kuda treba da idete ili stalnih upozorenja šta sledeće treba da uradite. Morate sami da istražujete, razgovarate sa likovima, zapamtite informacije i obratite pažnju na okolinu. To ne znači da je igra komplikovana, već da od vas očekuje da malo uključite mozak i sami otkrijete sledeći korak.

Upravo mi je to jedan od omiljenih delova iskustva. Osećaj da ste nešto pronašli ili rešili zato što ste obratili pažnju na detalj, a ne zato što vas je igra dovela do njega strelicom na ekranu, neprocenjiv je. Ocarina of Time uspeva da vas usmeri bez toga da vam oduzme zadovoljstvo otkrivanja.

Mislim da je važno naglasiti da ovo nije igra koja treba da vas namuči. Njena težina je sasvim primerena onome što pokušava da pruži. Namenjena je širokoj publici, a posebno mlađim igračima koji tek ulaze u svet avanturističkih igara. To ne znači da u njoj neće uživati i stariji igrači. Naprotiv, meni je upravo ta jednostavnost bila jedna od najlepših stvari tokom igranja.

Ne mora svaka igra da nas tera da ponavljamo jednu borbu deset puta ili da satima pokušavamo da rešimo jednu zagonetku. Nekada je dovoljno da se opustimo, istražujemo i uživamo u onome što nam je predstavljeno. Ocarina of Time to razume i ne pokušava da bude nešto drugo.

Hramovi su i dalje sjajno osmišljeni

Hramovi predstavljaju najzanimljiviji deo avanture. Svaki od njih ima svoju temu, izgled i mehanike, pa se ne stiče utisak da stalno prolazite kroz iste prostorije sa drugačijom dekoracijom.

Forest Temple se izdvaja atmosferom i zanimljivim korišćenjem svetlosti, Fire Temple se oslanja na vatru i eksplozivne prepreke, dok Water Temple zahteva pažljivo praćenje nivoa vode i razumevanje rasporeda prostorija. Shadow Temple donosi nešto mračniju atmosferu i zagonetke koje se igraju vašom percepcijom.

Pojedini hramovi mogu da budu zbunjujući, ali nikada ne prelaze granicu između zanimljivog izazova i frustracije. Water Temple je dobar primer. Njegov raspored i podizanje nivoa vode i dalje zahtevaju pažnju, čak i nakon određenih izmena u odnosu na original. Morate da zapamtite gde ste već bili i kako da se vratite do određenih prekidača.

Izmene u rasporedu pojedinih tamnica i rešenjima zagonetki postoje, ali su uglavnom dovoljno male da ne menjaju iskustvo koje poznajemo. Igrači koji su ranije prelazili original pronaći će poneko iznenađenje, dok će novim igračima sve delovati kao potpuno zaokružena avantura.

Posebno je zanimljivo što svaki hram ima svoj vizuelni i mehanički identitet. Kada završite jedan, nemate osećaj da ste samo prešli još nekoliko nivoa. Imate utisak da ste savladali jednu zasebnu avanturu unutar mnogo veće priče.

Moderne kontrole bez nepotrebnih promena

Jedna od najvećih prednosti ovog izdanja jeste modernizovan sistem kontrola. Nintendo je zadržao osnovu originalnog gameplaya, ali je uklonio veliki deo sitnica koje su nekada umele da uspore igranje.

Kamera je sada potpuno slobodna i možete je kontrolisati u svakom trenutku. To olakšava istraživanje i snalaženje u prostorima, a posebno dolazi do izražaja u delovima igre koji su ranije koristili fiksne uglove kamere.

Značajno je unapređen i sistem korišćenja predmeta. Gvozdene i lebdeće čizme, kao i Oko istine, sada možete brzo da aktivirate preko D-pada, bez potrebe da svaki put ulazite u glavni meni. Ostali predmeti dostupni su preko menija koji se otvara desnim bumperom, a najčešće korišćeni predmeti nalaze se na početku liste.

Tu je i žiroskopsko nišanjenje, koje je naročito korisno prilikom korišćenja luka i drugih dalekometnih predmeta. Nišanjenje je zbog toga mnogo prirodnije, a kombinacija novih kontrola i slobodne kamere čini da se Linkom upravlja znatno prijatnije.

Dodavanje sprinta i posebnog dugmeta za skok zvuči kao velika promena, ali njihov značaj u praksi nije naročito izražen. Igra nije posebno prilagođena tim mehanikama i ne postoje zagonetke ili platformerske deonice koje ih značajno koriste. Ipak, predstavljaju dobrodošlo prilagođavanje savremenim standardima.

Najvažnije je što Nintendo nije pokušao da menja gameplay koji već funkcioniše. Umesto toga, unapredio je način na koji igramo i omogućio da se mnogo više pažnje posveti samoj avanturi.

Savršena igra za ono što želi da bude

Kada se sve sabere, Ocarina of Time je igra koja vrlo dobro zna kome je namenjena. Njena priča je jednostavna, borba nije previše zahtevna, a zagonetke su osmišljene tako da ih većina igrača može rešiti bez previše muke. Vizuelna prezentacija, muzika i svet koji istražujemo čine osnovu iskustva.

Verujem da će posebno uživati mlađi igrači, možda uzrasta od deset do četrnaest godina, koji će prvi put upoznati Linka i njegovu avanturu. Za njih će ovo biti prilika da otkriju jedan fantastičan svet, upoznaju zanimljive likove i prođu kroz priču koja ima sve što jedna dobra bajka treba da ima.

Međutim, ne mislim da je ovo iskustvo rezervisano samo za decu. Iako sam odavno izašao iz te starosne grupe, tokom igranja sam iskreno uživao. Nisam razmišljao o tome da li je borba dovoljno teška, da li bi zagonetke mogle da budu komplikovanije ili da li bi igra trebalo da ima više sadržaja. Jednostavno sam želeo da nastavim avanturu.

I to je možda najbolji kompliment koji mogu da joj uputim. Tokom igranja često sam imao osmeh na licu, bilo da istražujem novu lokaciju, slušam neku od fantastičnih melodija, upoznajem novog lika ili rešavam zagonetku. Ne dešava se često da igra uspe da održi takav osećaj zadovoljstva od početka do kraja.

Zapravo, mislim da je ovo jedna od onih igara koje posebno vredi podeliti sa mlađima. Zamislite da sednete pored svog deteta, sestrića ili sestričine i zajedno krenete u avanturu kroz Hyrule. Da im pokažete kako ste rešavali zagonetke, kako ste pronalazili skrivene prolaze i kako ste se radovali svakom novom otkriću. A onda da posmatrate kako oni prvi put prolaze kroz nešto što je vama možda već poznato. Takvi trenuci su ono što video-igre čini posebnim i što često ostaje u sećanju mnogo duže od samog završetka igre.

The Legend of Zelda: Ocarina of Time dobija desetku. Ne zato što nema nijednu sitnu manu, već zato što je za ono što želi da bude gotovo savršena. Prelep svet, fantastična muzika, zanimljivi likovi, odlične tamnice i avantura koja vas od početka do kraja drži u dobrom raspoloženju. Ne mora da bude teža, ozbiljnija ili kompleksnija. Dovoljno je što je ovakva kakva jeste.

Ponekad je upravo to ono što nam je potrebno od video-igre. Da sednemo, uzmemo kontroler i jednostavno uživamo. A još je lepše kada taj doživljaj možemo da podelimo sa nekim ko tek otkriva čari ovog hobija. Ocarina of Time je jedna od onih igara kojima ćete se rado vraćati, ali i koju ćete želeti da pokažete novim generacijama.