The Legend of Zelda: Tears of the Kingdom – Switch 2 Edition

Ako sam za Breath of the Wild rekao da je proslava prostora i slobode, onda je Tears of the Kingdom proslava svega što taj svet može da bude. I to ne kažem samo zbog količine sadržaja, već zbog načina na koji je Nintendo uzeo ono što je već bilo fantastično i pretvorio ga u nešto još ambicioznije.

Ali pre nego što pričamo o tome koliko je Tears of the Kingdom velika i koliko toga nudi, moram da kažem nešto što će verovatno najbolje objasniti moje iskustvo sa ovom igrom.

Ovo je igra koju nikada nisam završio na originalnom Switchu.

Ne zato što mi se nije dopadala. Naprotiv. Već zato što mi je njena tehnička strana ozbiljno smetala.

Tears of the Kingdom na originalnom Switchu cilja 30 FPS, ali u zahtevnijim situacijama framerate može da padne na oko 20 FPS, a Ultrahand je jedan od najpoznatijih primera. Problem je u tome što ovde ne govorimo o nekoj opcionalnoj sposobnosti koju aktivirate jednom u nekoliko sati. Ultrahand, Fuse, Ascend, Recall i Autobuild predstavljaju samu srž igre. Koristićete ih stalno.

Zbog toga ti padovi nisu bili nešto što možete jednostavno da ignorišete.

Svaki put kada bih napravio nešto složenije Ultrahandom, spojio više objekata, koristio određene sposobnosti ili radio stvari koje igra od mene praktično zahteva, osećao sam kako se sve usporava. Kada igru koja je zasnovana na fizici, eksperimentisanju i kreativnosti igrate sa osećajem da se upravo taj njen najvažniji deo pretvara u usporenu verziju samog sebe, teško je da uživate na pravi način.

Zbog toga sam stao.

Bio sam strpljiv i čekao.

I sada mogu da kažem da je vredelo.

Na Switchu 2 Tears of the Kingdom konačno deluje onako kako sam oduvek želeo da je igram. Stabilnih 60 FPS menja čitavo iskustvo, a upravo kod ovakve igre ta razlika je ogromna. Ultrahand više nije trenutak kada očekujete da igra počne da se guši, već trenutak kada jedva čekate da napravite sledeću ludost koja vam je pala na pamet.

Sve je jednostavno mnogo prijatnije.

Linkovo kretanje je fluidnije, kamera je prirodnija, borba je responzivnija, a sve ono što radite sa predmetima, konstrukcijama i sposobnostima konačno prati vašu maštu bez osećaja da hardver pokušava da je sustigne.

Uz to dolaze i poboljšana rezolucija, kvalitetnija slika, teksture i HDR podrška, što dodatno čini Hyrule lepšim nego ikada.

I onda shvatite koliko je ova igra zapravo ogromna.

Ako je Breath of the Wild bio svet koji vas je terao da gledate u horizont i pitate se šta se tamo nalazi, Tears of the Kingdom vas neprestano nagovara da skrenete sa puta.

Na svakih nekoliko minuta postoji nešto.

Možda je to Shrine koji vidite iz daljine. Možda je neki usputni quest. Možda naiđete na znak koji treba uspraviti. Možda primetite pećinu. Ili bunar. Ili neki skriveni prolaz. Ili nešto sasvim deseto što niste ni planirali da tražite.

Upravo zbog toga imam utisak da bih Tears of the Kingdom mogao da igram gotovo beskonačno i da bih i dalje imao šta da radim.

Nintendo je ovde napravio svet koji vas stalno nagrađuje za radoznalost.

I baš kao što je BOTW bio proslava prostora, TOTK je proslava sadržaja, kreativnosti i interakcije sa svetom.

A onda dolazimo do borbe, koja je ovde zanimljivija nego u Breath of the Wildu upravo zbog neverovatne slobode koju vam igra daje.

Fuse je verovatno najbolji primer. Možete da spojite gotovo bilo šta sa oružjem, štitom ili strelom i tako napravite ogroman broj različitih kombinacija. Neke su korisne, neke potpuno bizarne, a neke su jednostavno toliko zabavne da ih pravite samo zato što možete.

I to je ono što je posebno kod Tears of the Kingdom.

Igra vas ne pita samo šta želite da uradite.

Ona vam daje alat i praktično kaže: hajde, smisli nešto.

A kada tome dodate Zonai uređaje, različite konstrukcije, vozila, letelice, zamke i ostale sprave koje možete napraviti, mogućnosti postaju gotovo smešne.

I upravo zato svaki igrač može imati potpuno drugačije iskustvo.

Jedan će napraviti avion. Drugi tenk. Treći neku potpuno suludu mašinu koju verovatno ni sam autor više ne razume. A svi će funkcionisati u istom svetu.

I to je možda najveći napredak u odnosu na Breath of the Wild.

TOTK vam ne daje samo veći svet. Daje vam više načina da ga koristite.

A taj svet je sada podeljen na čak tri velike celine.

Tu je Hyrule koji već poznajemo, ali zatim dolaze i ostrva na nebu. Nažalost, upravo je ovaj deo možda i moj najveći problem sa igrom. Sky Islands izgledaju fantastično i imaju sjajne ideje, ali često deluju premalo i ima ih manje nego što biste očekivali.

Na drugoj strani nalazi se ogromno podzemlje.

Mračno, jezivo i potpuno drugačije od onoga što smo imali u Breath of the Wildu.

Dubine Hyrulea daju igri novu dimenziju i osećaj istraživanja. Dok na površini često imate osećaj da poznajete teren, u podzemlju gotovo stalno postoji nepoznanica. Mrak, veliki prazni prostori, potpuno novi neprijatelji i potreba da osvetljavate svet oko sebe stvaraju drugačiju atmosferu.

I upravo taj osećaj da igra nema samo širinu, već i visinu i dubinu, čini Tears of the Kingdom toliko impresivnim.

Priča je, međutim, nešto što me nije oduševilo u istoj meri.

Sasvim je korektna, ima svojih dobrih trenutaka i zanimljivih delova, ali ima i propusta i stvari koje su mogle biti bolje iskorišćene. Nije loša, samo jednostavno nije razlog zbog kojeg ćete ovu igru pamtiti.

Tears of the Kingdom se pamti zbog svega onoga što možete da uradite.

I upravo zbog toga je Switch 2 verzija toliko važna.

Kada igra konstantno traži od vas da koristite fiziku, spajate objekte, pravite konstrukcije i eksperimentisete sa sistemima, fluidan rad nije samo estetski bonus. On direktno utiče na način na koji igrate.

Sada konačno mogu da koristim Ultrahand bez razmišljanja o tome koliko će igra pasti sa 30 na 20 FPS. Mogu da pravim komplikovanije konstrukcije, da ih isprobavam i da eksperimentišem bez osećaja da sam hardveru dao više posla nego što može da podnese.

I zato mi je posebno drago što sam čekao.

Jer sada, kada konačno mogu da je igram kako treba, Tears of the Kingdom mi je postala jedna od onih igara koje jednostavno ne želim da ugasim.

A tu se ponovo vraća i ona najveća prednost Switcha 2.

I dalje mogu da uzmem celu ovu ogromnu avanturu sa sobom.

Na terasu. U voz. U autobus. Na putovanje. Na plažu.

I sada sve to izgleda lepše i radi neuporedivo bolje.

To možda zvuči kao sitnica kada pričamo o velikim tehničkim unapređenjima, ali meni je upravo to jedan od najlepših delova Switcha 2. Nije neverovatno samo zato što Zelda izgleda bolje na televizoru. Neverovatno je što ovakvu igru možeš da nosiš sa sobom i da je igraš bilo gde, bez osećaja da praviš kompromis.

Tears of the Kingdom je ogroman, kompleksan i gotovo neverovatno kreativan sandbox koji vam stalno daje nešto novo.

Nije savršen. Sky Islands su mogli biti veći i brojniji, priča je mogla da bude bolja, a neke stvari nisu iskorišćene koliko su mogle.

Ali količina sadržaja, sloboda koju imate i broj načina na koje možete da koristite ovaj svet su zaista fascinantni.

Breath of the Wild me je naterao da istražujem.

Tears of the Kingdom me tera da eksperimentišem.

A Switch 2 je konačno konzola na kojoj mogu da radim i jedno i drugo bez razmišljanja o tome kada će igra početi da usporava.

I zato mi je možda čak i draže što sam čekao da je završim.

Jer sada mogu da kažem da sam je odigrao onako kako je trebalo.

The Legend of Zelda: Tears of the Kingdom je ogromna, kreativna i gotovo beskonačna avantura. Na Switchu 2, konačno je i tehnički na nivou na kojem je oduvek trebalo da bude.

A kada već možeš da napraviš avion, tenk, katapult i ko zna šta još — gde ćeš bolje?

I sada sam potpuno spreman za Ocarine of Time.