Recenzija: Blue Lock Live-Action

Blue Lock je jedna od onih priča koje na papiru deluju gotovo nemoguće za adaptaciju u igrani film. Manga i anime se u velikoj meri oslanjaju na unutrašnje monologe, vizuelizaciju razmišljanja igrača i stilizovane prikaze fudbala koji često izgledaju više kao supermoći nego kao stvarni sport.

Upravo zato je najveće pitanje pred live-action adaptacijom bilo jednostavno: da li Blue Lock može da funkcioniše kada se njegovi likovi i fudbal prebace u stvarni svet?

Nakon gledanja filma, odgovor je iznenađujuće pozitivan. Adaptacija nije savršena i prilično je slobodna u odnosu na original, ali ono što sam najmanje očekivao jeste da će upravo stvarni fudbal biti jedan od njenih najvećih aduta.

Dobar uvod u Blue Lock čak i ako ne poznajete original

Ako nikada niste čitali mangu niti gledali anime, ovaj film može da posluži kao sasvim pristupačna ulazna tačka u svet Blue Locka.

Priča prati prvi deo selekcije i vodi nas kroz događaje koji odgovaraju otprilike petom tomu mange, odnosno završnici prve selekcije iz prve sezone animea. Naravno, gotovo dva sata nisu dovoljna da se prenese sve što postoji u originalu, pa je dosta materijala moralo da bude izbačeno. Ipak, najveći problem adaptacija ovog tipa jeste osećaj da se događaji odvijaju previše naglo. Ovde to uglavnom nije slučaj.

Iako su pojedini delovi značajno skraćeni, priča uglavnom ostaje razumljiva i film ima prilično dobar tempo. Umesto da pokušava da prenese svaki detalj originala, adaptacija se fokusira na ono što je neophodno da bi utakmice i razvoj glavnih likova funkcionisali. To je verovatno bila dobra odluka.

Kada anime postane pravi fudbal

Najveće iznenađenje za mene bile su same utakmice.

Blue Lock je poznat po tome što fudbal predstavlja gotovo kao borbu između supermoći. Igrači razmišljaju nekoliko poteza unapred, analiziraju teren i protivnike, a njihovi unutrašnji monolozi često postaju jednako važni kao ono što se dešava na terenu. U live-action filmu toga ima manje. Umesto toga, gledamo stvarne ljude kako trče, dodaju loptu, pokušavaju da izbace protivnika iz ravnoteže i šutiraju na gol.

I upravo zbog toga utakmice funkcionišu na potpuno drugačiji način. Iako sam unapred znao kako će se pojedine utakmice završiti, uspevao sam da se uhvatim kako navijam za Team Z. Ono što sam ranije doživljavao kao deo priče odjednom je počelo da liči na stvarnu fudbalsku utakmicu koju posmatram sa tribina. To je verovatno najveći kompliment koji mogu da dam ovoj adaptaciji.

Poznatu utakmicu pretvara iz nečega što posmatrate kao deo priče u nešto što zaista želite da gledate.

Likovi su prirodniji nego što sam očekivao

Jedna od najvećih briga kod live-action adaptacije bila je kako će izgledati likovi. Kod manga i anime adaptacija uvek postoji opasnost da kostimi, frizure i izgled likova počnu da deluju kao cosplay umesto kao stvarni ljudi.

Ovde je rezultat uglavnom mnogo prirodniji. Naravno, postoje stvari koje je nemoguće potpuno preneti. Chigirijeva duga crvena kosa i dalje izgleda pomalo neprirodno, dok je zahtevati da Kunigami u stvarnosti ima identično telo kao u originalu verovatno malo previše. Isagijeva karakteristična kosa je takođe promenjena, što će verovatno najviše primetiti njegovi najveći fanovi. Ipak, kada se sve sabere, većina glumačke postave izgleda dovoljno prirodno da ne stvara onaj osećaj da gledate ljude koji su samo obukli kostime svojih omiljenih anime likova. Posebno mi se dopala interpretacija Isagija, kao i način na koji su prikazani Bachira i Kunigami. Gluma, glas, pokreti i međusobna hemija uglavnom funkcionišu veoma dobro.

Team Z je možda čak bolji kao ekipa

Ovo je jedna od zanimljivijih promena u odnosu na original.

U mangi i animeu dosta vremena provodimo unutar glava pojedinačnih likova. Njihove misli, motivacije i unutrašnji konflikti zauzimaju veliki deo priče.

Film je to morao da skrati. Zbog toga pojedini likovi dobijaju manje prostora, ali se istovremeno događa nešto zanimljivo: Team Z počinje da deluje više kao prava ekipa. Pošto gledamo stvarne glumce kako zajedno treniraju, razgovaraju i igraju fudbal, mnogo je izraženiji osećaj da tih jedanaest ljudi zaista žive zajedno i pokušavaju da pobede kao tim.

Jedna od scena koja to lepo pokazuje jeste trenutak kada se cela ekipa okuplja oko jednog od svojih članova. Umesto da se fokus zadrži samo na odnosu između dva lika, film daje veću važnost celoj grupi.

To nije nužno nešto što je „bolje“ od originala, ali je drugačije — i iznenađujuće dobro funkcioniše u formatu igranog filma.

Ali fanovi originala će primetiti šta nedostaje

Tu dolazimo do najvećeg problema adaptacije. Da bi film ostao u razumnoj minutaži, dosta sadržaja je izbačeno. Nedostaju ili su značajno skraćeni pojedini razgovori članova Team Z, prošlost Nagi-ja i Reoa, određeni treninzi, kao i veliki deo unutrašnjih monologa.

Posebno je šteta što neke od tih scena nisu dobile više prostora, jer upravo one daju dodatnu težinu odnosima između likova.

Kuonova izdaja je dobar primer. U originalu njen efekat proizilazi i iz toga što smo prethodno imali priliku da bolje upoznamo njegov karakter i vidimo kako se odnosio prema ostatku ekipe. Film to dosta brže prolazi, pa izdaja više deluje kao događaj koji jednostavno mora da se dogodi da bi priča nastavila dalje.

Isto važi i za Nagi-ja i Reoa. Njihov odnos je mnogo manje razrađen, pa fanovi kojima su upravo oni među omiljenim likovima verovatno neće dobiti dovoljno materijala.

Nedostaje ono najvažnije iz Isagijeve glave

Ako postoji jedna stvar koju sam posebno primetio, to je odsustvo Isagijevog unutrašnjeg sveta. Jedna od najzabavnijih stvari u Blue Locku jeste način na koji Isagi analizira teren. On praktično rastavlja situaciju pred sobom na delove, pokušava da predvidi sledeći potez i zatim ponovo „sastavlja slagalicu“. U filmu toga ima mnogo manje.

Zbog toga live-action verzija ne deluje kao Blue Lock koji posmatramo iz Isagijeve glave, već više kao Blue Lock koji gledamo spolja. I zapravo, to ima smisla. Kada se priča prebaci u stvarni svet, kamera može da pokaže ono što anime ne može na isti način — fizičku igru, kontakt, brzinu i reakcije igrača. Ali upravo zbog toga se gubi deo onog specifičnog „otrova“ koji original čini toliko drugačijim od klasičnih sportskih manga.

Blue Lock je i dalje dovoljno „Blue Lock“

Ovo je možda najzanimljiviji deo cele adaptacije.

Originalni Blue Lock je napravljen oko ideje ega. To nije klasična sportska priča o tome kako svi zajedno rade za isti cilj. Naprotiv, čitava premisa počiva na tome da najbolji napadač mora da razvije dovoljno snažan ego da bi postao broj jedan.

Film je u tom pogledu nešto blaži. Više prostora dobija ideja zajedništva, timskog duha i zajedničke pobede. To je razumljivo jer je to mnogo prirodnije za igrani sportski film, ali istovremeno znači da je deo originalne „otrovnosti“ ublažen.

Drugim rečima, ova verzija Blue Locka je malo više klasičan sportski film, a malo manje radikalna priča o egu i preživljavanju. Ipak, to ne znači da je lošija. Samo je drugačija. Film je zahvaljujući tome pristupačniji ljudima koji nikada nisu gledali Blue Lock, dok bi fanovi originala mogli da osete da je deo njegovog identiteta ostao po strani.

Presuda

Blue Lock live-action nije savršena adaptacija i verovatno nikada nije ni pokušavala da bude. Mnogo toga iz originala je skraćeno, pojedini likovi nisu dobili dovoljno prostora, a veliki deo unutrašnjih monologa koji su važni za Isagijev karakter jednostavno nije moguće preneti u istoj meri. Ali film zauzvrat donosi nešto što manga i anime ne mogu — osećaj stvarnog fudbala.

Gledati Team Z kako zaista igra zajedno potpuno menja način na koji doživljavate utakmice. Čak i kada znate rezultat, možete da uhvatite sebe kako navijate, jer više ne gledate samo razvoj priče. Gledate utakmicu. To je najveći uspeh ove adaptacije.

Za nekoga ko nikada nije imao kontakt sa Blue Lockom, film može biti veoma dobar način da upozna ovaj svet. Za dugogodišnje fanove, biće nekoliko stvari koje će nedostajati, posebno dubina pojedinih likova i Isagijev karakteristični način razmišljanja.

Ali kada je Team Z ponovo izašao na teren, uhvatio sam sebe kako navijam kao da utakmicu gledam prvi put.

I možda je upravo to najbolji dokaz da je ova adaptacija uspela.

Karte za premijeru nam je ustupio distributer MegaCom film