Sony je početkom jula saopštio odluku koja bi mogla da promeni način na koji kupujemo PlayStation igre zauvek. Od januara 2028. godine kompanija planira da prestane sa proizvodnjom fizičkih diskova za nove PlayStation igre, čime će novi naslovi praktično postati digitalna ekskluziva. Reakcija igrača bila je očekivano burna. Peticije su počele da skupljaju veliki broj potpisa, društvene mreže PlayStationa pretvorile su se u prostor za protestne poruke, a deo igrača počeo je da govori i o otkazivanju PlayStation Plus pretplata u znak nezadovoljstva.
Ono što je, međutim, mnogo zanimljivije od same Sonyjeve odluke jeste ono što se dogodilo nakon nje. Dok se deo igrača pobunio, počeli su da se pojavljuju tekstovi i izjave analitičara koji su pokušavali da objasne zašto Sony nema razloga da odustane. Poruka koja se provlači kroz veliki deo te priče prilično je jednostavna: Sony je doneo odluku, ona je poslovno logična i nema gotovo nikakve šanse da će je promeniti.
A upravo tu mislim da počinje mnogo zanimljivija priča.
Sony neće promeniti mišljenje?
Jedan od najzanimljivijih primera stigao je iz IGN-a, koji je nakon reakcije igrača razgovarao sa analitičarem Serkanom Totom iz konsultantske kompanije Kantan Games. Njegova procena bila je da Sony neće promeniti odluku i da čak ni otkazivanje velikog broja PlayStation Plus pretplata verovatno ne bi bilo dovoljno da kompanija promeni kurs. U tekstu se čak navodi procena da bi i 500.000 otkazanih pretplata predstavljalo relativno mali udarac za kompaniju sa ogromnom bazom korisnika.
Na prvi pogled, to zvuči sasvim logično. Sony je jedna od najvećih kompanija u industriji, ima ogroman broj PlayStation korisnika i digitalna prodaja mu donosi velike prednosti. Međutim, postoji jedan problem sa čitavom pričom o tome da Sony navodno „ne menja mišljenje“: istorija PlayStationa nam pokazuje da Sony i te kako ume da promeni mišljenje kada proceni da je pritisak dovoljno veliki.
Sećate li se Helldiversa 2?
Najbolji primer je verovatno Helldivers 2. Sony je pokušao da uvede obavezno povezivanje PlayStation Network naloga za PC igrače, što je izazvalo ogromnu reakciju zajednice. Igrači su organizovano protestovali, igra je na Steamu dobila ogroman broj negativnih ocena, a problem je vrlo brzo prerastao granice običnog negodovanja na društvenim mrežama.
Sony je na kraju odustao od svoje odluke.
Dakle, kompanija koja sada navodno nema nameru da popusti pred pritiskom igrača već je jednom uradila upravo to. I nije odustala zato što su rukovodioci iznenada promenili mišljenje o PSN-u, već zato što je procenila da joj je cena insistiranja na toj odluci veća od koristi koju bi dobila njenim sprovođenjem.
Još bolji primer imamo sa PS3 i PS Vita prodavnicama. Sony je 2021. godine najavio njihovo zatvaranje, ali je nakon veoma negativne reakcije igrača promenio odluku. Prodavnice tada nisu zauvek sačuvane — Sony ih je na kraju ipak ugasio — ali je pritisak zajednice izborio nešto što se danas često prećutkuje: dodatnih približno pet godina njihovog rada.
Na prvi pogled neko bi mogao da kaže da to nije prava pobeda. Prodavnice su na kraju zatvorene, zar ne? Jesu. Ali ako je prvobitni plan bio da nestanu 2021. godine, a zajednica je uspela da ih zadrži do 2026, onda je teško tvrditi da protesti nisu imali nikakav efekat. Pet dodatnih godina u svetu video igara nije malo. To je čitava generacija konzola, hiljade novih igara, mogućnost da se kupe naslovi koji bi bez tog produženja možda postali nedostupni i, što je možda najvažnije, još pet godina tokom kojih su igrači mogli da pristupe digitalnoj istoriji tih platformi.
I upravo je to važna razlika koju ne treba izgubiti iz vida. Pritisak igrača ne mora uvek da znači da će kompanija potpuno odustati od svoje odluke. Ponekad je dovoljno da je odloži, promeni njen obim ili pronađe drugačije rešenje. U slučaju PS3 i PS Vita prodavnica, zajednica nije pobedila zauvek, ali jeste uspela da pomeri granicu za nekoliko godina. A kada danas slušamo da je borba protiv Sonyjeve odluke o fizičkim igrama uzaludna jer kompanija navodno nikada ne menja mišljenje, upravo ovaj primer pokazuje koliko je takav zaključak previše pojednostavljen.
Zbog toga je teško ozbiljno tvrditi da je sada sve već odlučeno i da igrači nemaju nikakav uticaj. Možemo da verujemo da Sony neće promeniti odluku, ali ne možemo da se ponašamo kao da je to neka prirodna zakonitost koja ne podleže promenama.
Čudna uloga gaming medija
Upravo zato mi je zanimljivo kako su pojedine velike gaming publikacije izveštavale o ovoj priči. Ne bih išao toliko daleko da tvrdim da postoji nekakva organizovana kampanja u korist Sonyja, jer za takvu tvrdnju nemam dokaz. Ali kada pročitate nekoliko tekstova jedan za drugim, teško je ne primetiti obrazac u kojem se igračima, direktno ili indirektno, objašnjava da je borba protiv Sonyjeve odluke praktično uzaludna.
IGN je objavio tekst koji se bavi upravo protestima zbog ukidanja fizičkih diskova i u kojem analitičar objašnjava da Sony neće promeniti odluku. Posebno je zanimljiv deo u kojem se govori da čak ni veliki broj otkazanih PlayStation Plus pretplata ne bi predstavljao dovoljno snažan razlog za promenu kursa.
Polygon je otišao još korak dalje. Naslov njihovog teksta glasi: „PlayStation fans are still furious about physical discs, but the data proves Sony is right to kill them.“ Dakle, ne govori se samo o tome da fizička prodaja opada ili da Sony ima ekonomski razlog da pređe na digitalno. Već se direktno izvodi zaključak da podaci dokazuju kako je Sony u pravu.
GamesRadar+ je takođe objavio tekst koji ističe podatak da je samo sedam PlayStation igara u SAD tokom ove godine prodato u više od 100.000 fizičkih primeraka, dok je Kotaku slične podatke iskoristio kako bi pokazao koliko će biti teško suprotstaviti se Sonyjevom planu.
I ponovo, ništa od toga samo po sebi nije problem. Mediji imaju potpuno pravo da analiziraju podatke i da zaključe da je Sonyjeva odluka poslovno racionalna. Problem nastaje kada se iz činjenice da je određeni format u padu automatski pređe na zaključak da je odluka konačna i da igrači praktično nemaju šta da pokušavaju.
„Samo sedam igara“
Podatak o sedam igara je zapravo dobar primer kako statistika može biti istovremeno potpuno tačna i nedovoljna za zaključak koji se iz nje izvodi.
Prema podacima koji su citirani u tim tekstovima, samo sedam PlayStation igara prodalo je više od 100.000 fizičkih primeraka u SAD tokom ove godine. To zaista jeste pokazatelj koliko je fizičko tržište oslabljeno u odnosu na digitalno i nema nikakvog smisla praviti se da taj trend ne postoji.
Ali postoji velika razlika između rečenice „fizička prodaja je u padu“ i rečenice „zato fizičke igre treba ugasiti širom sveta“.
Prvi zaključak direktno proizlazi iz podataka. Drugi je poslovna odluka.
Još važnije, govorimo o američkom tržištu. SAD jesu jedno od najvećih tržišta za video igre i ono nesumnjivo ima ogroman uticaj na industriju, ali PlayStation postoji širom sveta. Potrošačke navike, dostupnost prodavnica, načini plaćanja i odnos prema fizičkim proizvodima nisu isti u svakoj zemlji.
Zato podatak o fizičkoj prodaji u jednoj zemlji može biti argument za Sony, ali teško da sam po sebi predstavlja dokaz da bi fizičke igre trebalo ukinuti na globalnom nivou.
Ali postoji i ekološki argument
Ipak, postoji jedna stvar u kojoj digitalne igre zaista imaju jasnu prednost i mislim da bi bilo glupo ignorisati je samo zato što kritikujemo Sonyjevu odluku.
Fizička igra zahteva proizvodnju diska, štampanje omota, pakovanje, transport do prodavnica i na kraju stvara određenu količinu otpada. Digitalna kopija nema nijedan od tih koraka. Ako gledamo isključivo kroz prizmu uticaja na životnu sredinu, potpuno je logično da digitalna distribucija može imati određene prednosti.
To je zapravo najbolji argument za digitalne igre koji Sony može da ima, a meni je pomalo čudno što se o njemu ne govori mnogo glasnije. Umesto da igračima samo objašnjavaju da je fizički format neisplativ i da će svakako nestati, mnogo smisleniji pristup bio bi da kompanija kaže: proizvodimo manje plastike, smanjujemo količinu ambalaže i transporta, smanjujemo otpad i želimo da naš poslovni model bude održiviji.
To je argument koji bi veliki broj igrača mogao da razume.
Naravno, ni ovde stvari nisu potpuno crno-bele. Digitalna distribucija takođe zahteva ogromne servere, data centre, mrežnu infrastrukturu i potrošnju električne energije. Zato ne možemo jednostavno reći da je svaka digitalna igra automatski „zelena“, ali je sasvim legitimno govoriti o tome da digitalna distribucija eliminiše deo materijala, proizvodnje i transporta koji postoje kod fizičkih izdanja.
Drugim rečima, Sony ima legitimne argumente za digitalnu budućnost. Ono što nema jeste razlog da od igrača traži da prihvate kako je ta budućnost neizbežna i da njihov glas više ništa ne znači.
Sony je već pokazao da „ne“ ne mora da znači „ne“
Tu se vraćamo na ono što je zapravo najvažnije u celoj priči.
Sony ne mora da bude negativac. Igrači ne moraju da budu u pravu. Digitalne igre ne moraju da budu loše. Fizičke igre ne moraju zauvek da ostanu dominantne. Sve to može istovremeno biti tačno.
Ali kada neko kaže da Sony neće promeniti odluku, moramo da se zapitamo na čemu ta tvrdnja zapravo počiva.
Ako se zasniva na tome da je Sony ogromna kompanija, to nije dovoljno. Ogromne kompanije menjaju odluke.
Ako se zasniva na tome da je digitalna prodaja profitabilnija, ni to nije dovoljno. Profitabilnost neke odluke ne znači da je kompanija neće promeniti ako se okolnosti promene.
Ako se zasniva na tome da igrači nemaju dovoljno uticaja, ni to nije tačno. Helldivers 2 i PS3/Vita prodavnice pokazuju suprotno.
A ako se zasniva na tome da fizičke igre više niko ne želi, onda bi bilo pošteno pogledati mnogo širu sliku od jednog podatka iz SAD.
Najlakši način da kompanija pobedi jeste da vas ubedi da ste već izgubili
Mislim da je upravo ovo najzanimljiviji deo cele priče.
Ako Sony kaže: „Nećemo promeniti odluku“, igrači mogu da se naljute. Ako Sony kaže: „Ne možete ništa da uradite“, igrači mogu da protestuju. Ali ako dovoljno puta čujete da protest nema smisla, da je digitalna prodaja budućnost, da je fizičko tržište mrtvo, da Sony ima stotine miliona korisnika i da čak ni otkazivanje pretplata neće promeniti ništa, deo ljudi će jednostavno odustati.
Ne zato što se slažu sa Sonyjem, već zato što su ubeđeni da je borba već izgubljena.
I zato mi je problematično kada se prognoza predstavlja kao činjenica. Sony možda zaista neće promeniti odluku. Ali to niko danas ne može da zna.
Imamo još godinu i po dana do najavljenog početka nove politike. Za to vreme mogu da se promene prodajni rezultati, reakcija tržišta, ponašanje igrača, regulatorni pritisci, poslovna strategija kompanije i još mnogo toga. Ako se promeni računica, promeniće se i odluka.
Uostalom, upravo to rade kompanije.
Možda Sony neće popustiti. Ali hajde da vidimo.
Ne bih rekao da će Sony sigurno odustati od plana da ukine fizičke diskove. To bi bilo podjednako neozbiljno kao tvrdnja da sigurno neće odustati.
Ali isto tako ne prihvatam ideju da igrači treba unapred da dignu ruke zato što su im neki analitičari i publikacije objasnili da je sve već gotovo.
Sony je već menjao svoje odluke. I to pod pritiskom igrača.
Zato je pravo pitanje mnogo jednostavnije: šta će se dogoditi ako igrači odbiju da prihvate da je odluka već završena stvar?
Možda neće biti dovoljno.
Možda će Sony zaista nastaviti svojim putem.
A možda će se za godinu dana ispostaviti da je kompanija ipak imala razlog da sasluša ljude koji kupuju njene konzole i igre.
Ne znamo.
Ali upravo zbog toga nema nikakvog smisla ponašati se kao da već znamo odgovor.
Jer ako nas je istorija PlayStationa nečemu naučila, onda je to da Sony može da kaže „ne“ danas, a da nekoliko meseci kasnije promeni mišljenje.
A ako se to već događalo, zašto bismo ovog puta unapred pretpostavili da je nemoguće?
