Recenziju filma Đavo nosi Pradu 2 pišem nakon što sam, poučena iskustvima sa nastavcima, bila više nego obazriva pre premijere. Ali i iskreno nestrpljiva da ponovo uđem u svet koji je pre dvadeset godina delovao nedostižno i uzbudljivo. U poslednje vreme sam se previše puta razočarala u nastavke koji postoje samo zato što mogu, ne zato što imaju šta da kažu. Upravo zato sam oti[la da ga pogledam sa rezervom, ali i sa željom da me demantuje.
Da li je film Đavo nosi Pradu 2 opravdao očekivanja, saznajte u ovoj recenziji!
Već na početku postaje jasno da ne pokušava da kopira prvi deo. Povremeno vas podseti na ključne scene koje svi pamtimo, ali ih koristi da pokaže koliko se svet mode i medija promenio. Sve je brže, nesigurnije i pod većim pritiskom nego ranije. Upravo ta promena nosi film.
Runway više nije sigurno mesto
Runway više ne izgleda kao nedodirljiv sistem u kojem jedno ime znači sve. I dalje postoji autoritet ali se jasno vidi da više ništa nije stabilno. Kroz film se provlače pojmovi koji su danas svima poznati. Otkazi, spajanja, borba za klikove i stalni pritisak da se proizvodi sadržaj koji će izazvati reakciju. Kvalitet postaje sporedna stvar.
To menja atmosferu u redakciji. Nema više one sigurnosti koju pamtite iz prvog dela. Sve deluje kao balansiranje između opstanka i pokušaja da se zadrži identitet. I iskreno, to mi je bilo najbliže realnosti jer sam se više puta u poslu susrela sa tim osećajem da nešto što deluje stabilno može da nestane preko noći.
Priča koja ima realan tok
Andrea Sachs ulazi u priču kao neko ko je uspeo. Ima karijeru, priznanja i konačno radi posao koji je želela. Upravo zato njen pad deluje stvarno. Otkaz dolazi naglo i bez prostora za pripremu.
Umesto radosti ybog nagrade sve se pretvara u šok zbog otkaza. Najgore je što nismo iznenađeni i što ta scena deluje poznato. Andrea malo plače ali i razmišlja šta dalje dok joj stiže ponuda koju ne može odbiti. I donosi odluku koja ima smisla. Povratak u Runway nije njena slabost već potez koji pravi neko ko zna kako sistem funkcioniše.
Paralelno se razvija pokušaj da se magazin spase kroz veliki intervju i nove uredničke odluke. Ideja postoji i zanimljiva je, ali ostaje utisak da nije iskorišćena koliko je mogla. Ipak, služi kao okvir da se svi likovi ponovo povežu.
Miranda
Meryl Streep je i dalje Miranda ali u svetu koji više ne reaguje isto na nju. I to je možda najzanimljiviji deo filma.
Ranije nije morala ništa da objašnjava a sada mora. Nekada su ljudi ćutali a sada postavljaju pitanja. Nije izgubila autoritet ali više on nije apsolutan. I to se vidi u sitnicama, načinu na koji razgovara, u pauzama i reakcijama drugih ljudi.
Promene se vide i u njenom stilu. I dalje nosi jake linije, klasične komade i precizne kombinacije ali se vidi pokušaj da ostane u koraku sa vremenom. Neki izbori deluju savršeno dok drugi kao da joj ne pripadaju u potpunosti. Upravo kroz te male razlike vidite koliko se svet promenio i koliko ona pokušava da ostane deo njega bez odricanja od sebe.
Andrea
Anne Hathaway prikazuje Andreu koja više ne traži svoje mesto već pokušava da ga zadrži. Njene odluke nisu impulsivne i dolaze iz iskustva, ali i nose posledice.
U njenoj priči postoji i ljubavna linija sa Patrick Brammall. Taj odnos deluje stabilno ali bez jače emocije koja bi ga izdvojila. Više deluje kao deo svakodnevice nego kao nešto što pokreće priču. I iskreno, to mi je bilo potpuno u redu jer je fokus ostao na njenom profesionalnom životu. A sada, kritike da je lik ružan i da nema hemije, nekima će biti opravdane. Ja se time nisam bavila jer su ukusi različiti.
Andrein stil je možda i najbolji pokazatelj promene. Nema više lutanja i sve je jasno, svedeno i prilagođeno njenoj poziciji. Deluje kao neko ko zna gde pripada i to se vidi u svakom izboru garderobe.
Nigel
Stanley Tucci je lik koji za mene nosi film. Tih, pun iskustva i emocija koje ne pokazuje zbog površnog sveta oko sebe. On nekako najjasnije vidi šta se dešava i ne pokušava da zaustavi promene. On ih razume. Njegove rečenice su kratke ali pogađaju suštinu. U njegovim scenama imate utisak da neko konačno kaže ono što svi misle.
Za mene je bio najbliži realnosti. On je onaj kolega koji ne paniči kada se stvari menjaju, razume kako da opstane i najbitnije, ostaje čovek.
Emily
Emily Blunt je potpuno drugačija nego ranije. Sada je deo sistema i ponaša se u skladu sa tim. Njen imidž je savršen ali je, bar meni, pokazala u ovom delu svoju površnost. Nekada opsednutost krpicama a sada novcem.
Najzanimljiviji deo je njen odnos sa Andreom. Nema više onog starog rivalstva iako postoji distanca, ali i poštovanje. U nekim trenucima čak i nagoveštaj prijateljstva. Možda u trećem delu?
Saša
Lucy Liu ima važnu ulogu kroz priču koja bi mogla da promeni sudbinu Runway magazina. Pozadinska priča je interesantna, ona je odlična ali ne dobija dovoljno prostora. Ostaje utisak da je mogla da bude mnogo važnija nego što jeste. Ili je i to ostalo za neki sledeći nastavak?
Promena a ne samo estetika
Moda u ovom delu ovde nije tu da bi vas oduševila kao ranije. Sada ima drugačiju funkciju i pokazuje promene poslednjih dvadeset godina. Meni one nisu nikako lepe ali su realan prikaz sveta u kojem živimo.
Kod Mirande vidite pokušaj da se održi identitet u svetu koji traži brzinu. Kod Andree vidite sigurnost i jasno definisan stil. Kod Emily vidite prilagođavanje novim pravilima. Ali, meni je sve izgubilo smisao jer sve sada ima cenu, zamenu i gubi vrednost. Novac briše istoriju a oni koji ga imaju su ubeđeni da mogu da stvaraju neku novu.
Kontinuitet
Ovo nije film koji će vas oduševiti na prvi pogled. Nema velikih scena koje ćete odmah pamtiti. a opet, on nema ni potrebu da se dokazuje kroz spektakl. Govori o propadanju jedne industrije, unižavanju kreativnosti i padu legendi.
Ono što donosi je kontinuitet. Priča ima smisla a likovi se ponašaju u skladu sa onim što su prošli. Promene su logične i čini se kao da nisu izašli iz svojih uloga svih ovih godina. I iskreno, to mi je bilo dovoljno. Nakon svih razočaranja sa nastavcima, ovo je film koji bar ne pokušava da vas prevari. Radi ono što treba i ne ide dalje od toga.
I za kraj…
Đavo nosi Pradu 2 me je iskreno iznenadio jer nije pokušao da bude više nego što jeste. Nastavio je priču na način koji ima smisla i koji prati vreme u kojem živimo.
Nekako mi je očekivano da se uvek nađe neko ko će kritikovati. To se već unapred, bar kod nas, zna i jasno je ko od kritičara uživa u lošim kritikama. Internet gori od raznih pametovanja. Ali, najvažnije je da se setite da je film zabava. Ovoga puta dobili smo više nego zabavan i logičan nastavak priče stare dvadeset godina.
Distribucija MCF Distribution
Preneto sa bloga Indijanka Danka
