Godinama smo slušali kako Nintendo “kaska” za konkurencijom. Dok su Playstation i Microsoft ulagali u sve jači hardver, ogromne digitalne prodavnice i servise, Nintendo je tvrdoglavo ostao veran kertridžima i fizičkim igrama. Mnogi su to smatrali zastarelom odlukom.
Međutim, industrija video igara se menja brže nego ikada.
Sve više izdavača favorizuje digitalnu distribuciju, fizički mediji polako gube značaj, a poslednjih meseci sve su glasnije spekulacije da bi naredne generacije konzola mogle gotovo u potpunosti da se oslone na digitalnu kupovinu igara. Ako se takav scenario zaista ostvari, Nintendo bi mogao da ostane jedini veliki proizvođač konzola koji i dalje ozbiljno ulaže u fizička izdanja.
I upravo tu bi mogao da stekne najveću prednost do sada.
Paradoks fizičkih igara
Zanimljivo je da čak ni fizičke igre, barem pravno gledano, nisu u potpunosti “vaše”. Sony u svojim uslovima korišćenja navodi da je softver licenciran, a ne prodat, što znači da kupovinom igre ne stičete vlasništvo nad njenim sadržajem, već pravo da ga koristite u skladu sa licencom. Sličan princip primenjuju i drugi izdavači.
Ali upravo tu nastaje paradoks.
Bez obzira na to kako je licenca definisana, fizički medij i dalje pruža slobodu koju digitalna kupovina ne može da ponudi.
Kupite novu Nintendo igru, završite je, pozajmite prijatelju, poklonite članu porodice ili je prodate i vratite deo uloženog novca. Možete da je sačuvate na polici kao deo kolekcije ili da joj se vratite za deset ili dvadeset godina.
Kod digitalnih izdanja situacija je drugačija. Licenca je vezana za vaš nalog i praktično ne postoji mogućnost legalne preprodaje ili prenosa na drugog korisnika. U vremenu kada sve više sadržaja koristimo kroz pretplate i digitalne licence, upravo ta sloboda postaje jedna od najvećih prednosti fizičkog medija.
Nintendo igre gotovo da ne gube vrednost
Postoji još jedna zanimljiva stvar.
Nintendo ekskluzive poznate su po tome što godinama zadržavaju visoku cenu. Naslovi poput Mario Kart World, The Legend of Zelda ili Super Mario igara često mogu da se prodaju za veoma sličnu cenu i dugo nakon izlaska.
To znači da kupovina fizičkog izdanja nije samo trošak. Kada završite igru, možete da vratite značajan deo uloženog novca, što kod digitalnih kupovina jednostavno nije moguće.
Ako fizičke igre postanu retkost na drugim platformama, ova prednost mogla bi da bude još izraženija.
Kolekcionari bi mogli da imaju samo jedan izbor
Ljubitelji kolekcionarskih izdanja već godinama ulažu u posebne kutije, limitirane edicije i figurice.
Ako fizička izdanja zaista počnu da nestaju sa drugih platformi, Nintendo bi mogao da postane poslednje veliko utočište za kolekcionare.
Za mnoge igrače posedovanje police pune omiljenih igara nije samo nostalgija. To je deo hobija koji digitalna biblioteka nikada neće moći u potpunosti da zameni.
Nintendo već ima spremnu infrastrukturu
Za razliku od konkurencije, Nintendo ne mora da menja navike svojih korisnika.
Njihove konzole već godinama koriste kertridže, distributivni lanac postoji, a kupci su navikli da biraju između digitalnog i fizičkog izdanja.
Naravno, ni Nintendo nije potpuno imun na promene. Switch 2 je doneo takozvane Game Key Card kartice koje kod pojedinih igara služe kao fizički ključ za preuzimanje sadržaja, što je izazvalo brojne kritike među fanovima.
Ipak, čak i takvo rešenje ostavlja nešto što potpuno digitalna kupovina nema – fizički medij koji možete da prodate, poklonite ili pozajmite zajedno sa licencom.
Neočekivana prilika za Nintendo
Najveća ironija cele priče jeste to što Nintendo verovatno nikada nije planirao da postane simbol očuvanja fizičkih igara.
Kompanija je jednostavno nastavila da radi ono što radi već decenijama.
Međutim, ako Sony zaista krene putem potpunog napuštanja diskova u narednoj generaciji, a Microsoft nastavi da forsira digitalni ekosistem, Nintendo bi mogao da ostane jedini veliki proizvođač konzola koji fizičke igre neće posmatrati kao relikt prošlosti, već kao važan deo svog poslovnog modela.
To nije samo marketinška prednost.
To je prilika da privuče igrače kojima je i dalje važno da igru mogu da drže u rukama, razmene sa prijateljima, prodaju kada je završe ili jednostavno sačuvaju na polici.
U industriji koja sve više ide ka pretplatama, cloud servisu i digitalnim licencama, Nintendo bi mogao da se izdvoji upravo nudeći ono što konkurencija polako ostavlja iza sebe.
Možda je najveća ironija cele priče to što kompanija koju su godinama kritikovali da “zaostaje za vremenom” na kraju postane poslednji veliki proizvođač koji igračima daje izbor.
A ponekad je upravo izbor ono što najviše vredi.
