Nakon što smo na Gamescomu 2026 imali priliku da vidimo četiri projekta koje kroz svoj program podržavaju Japan Creator Support Fund, Top Game Creators Academy (TGCA) i CESA, odlučili smo da svakom od njih posvetimo poseban tekst. U prethodnom članku već smo detaljnije pisali o tome kako funkcioniše ovaj sistem podrške i koliko je za male kreatore važno da, pored same ideje i razvoja igre, dobiju priliku da svoje projekte predstave i van Japana.
Jedna od igara koja nam je posebno privukla pažnju jeste Ghost in the brain, psihološki horor studija simizu games koji se poigrava jednom od najnepouzdanijih stvari koje imamo – sopstvenim sećanjem.
Igramo kao Yosihide Mizuno, slikara koji kao motiv za svoje slike koristi telo svoje preminule mlađe sestre Misao. Kako se približava njegova samostalna izložba, Yosihide počinje da sumnja u sopstvena sećanja i u to da li je lice svoje sestre zaista zapamtio onako kako ga sada vidi u mislima. U pokušaju da pronađe odgovore pristaje na neobičnu vrstu hipnoterapije, za koju se tvrdi da može da mu omogući da veoma jasno povrati svoja sećanja.
Naravno, vrlo brzo postaje jasno da ovo neće biti jednostavno putovanje kroz prošlost.
Kada sećanja postanu noćna mora
Svet koji nastaje unutar Yosihideovih rekonstruisanih sećanja potpuno se razlikuje od onoga što biste očekivali od obične priče o umetniku koji pokušava da se seti svoje prošlosti. Umesto odgovora, njegov um počinje da proizvodi prizore koji deluju kao da su izašli iz najgore moguće noćne more.
Tu se pojavljuju ogromna bića sa očima, duh utopljene devojke, bizaran primerak leptira sa glavom devojke, pa čak i leteća arowana. Sve to zvuči potpuno nadrealno, ali upravo u tome i leži jedna od glavnih karakteristika igre. Ghost in the brain ne pokušava da napravi horor koji će vas uplašiti samo klasičnim čudovištima, već svet u kojem nikada niste potpuno sigurni šta zapravo gledate.
Tokom igranja potrebno je istraživati ove iskrivljene prostore, rešavati zagonetke, sakupljati fragmente sećanja i istovremeno izbegavati bića koja ih nastanjuju. Zbog toga istraživanje nije samo način da stignemo od jedne tačke do druge, već postaje deo same misterije.
Koliko možemo da verujemo sopstvenoj memoriji?
Ovo mi je verovatno najzanimljiviji deo čitave ideje.
Kada igra svoju priču gradi kroz rekonstruisana sećanja glavnog lika, automatski se otvara pitanje koliko možemo da verujemo onome što vidimo. Yosihide već na početku počinje da sumnja u sopstvena sećanja, pa se ta njegova nesigurnost prirodno prenosi i na igrača.
Ne pokušavamo samo da otkrijemo šta se dogodilo, već moramo da razmišljamo i o tome da li je ono što upravo vidimo uopšte pouzdana verzija događaja.
Takav pristup psihološkom hororu mi je mnogo zanimljiviji od klasičnog modela u kojem postoji jasno definisana pretnja koju treba izbeći. Ovde sama stvarnost postaje problem. Kada sećanja mogu biti iskrivljena, svaka nova informacija može otvoriti još jedno pitanje umesto da pruži odgovor.
Zagonetke, istraživanje i preživljavanje
Ghost in the brain ne pokušava da sve svede na atmosferu i priču. Gameplay kombinuje istraživanje, rešavanje zagonetki i preživljavanje susreta sa natprirodnim stvorenjima.
Posebno mi se dopada što se ti elementi prirodno uklapaju u glavnu ideju. Dok istražujete rekonstruisana sećanja, pronalazite njihove fragmente i pokušavate da povežete ono što ste videli, istovremeno morate da pazite na stvorenja koja se nalaze u tom svetu.
Igra tako pravi svojevrsnu ravnotežu između radoznalosti i opreza. Želite da istražite što više i saznate šta se krije iza svega, ali istovremeno postoji razlog da dobro razmislite koliko daleko želite da idete.
Tu se uklapa i poseban sistem „Keyhole Peeking“, koji je deo načina na koji igra predstavlja istraživanje i posmatranje sveta. Umesto da sve informacije dobijate direktno, igra vas podstiče da pažljivo posmatrate ono što se nalazi oko vas.
Svet koji izgleda kao da nešto nije u redu
Vizuelni stil dodatno pojačava osećaj nelagode. Ghost in the brain ne pokušava da svaki prizor učini realističnim, već upravo suprotno – neke stvari izgledaju toliko čudno da zbog toga postaju još neprijatnije.
Kada se nađete u svetu koji bi trebalo da predstavlja nečije sećanje, ali u njemu počnu da se pojavljuju ogromna čudovišta, deformisani insekti i potpuno nadrealni prizori, granica između sećanja i noćne more počinje da nestaje.
To je ujedno i ono što mi je ostalo kao jedan od upečatljivijih utisaka nakon prezentacije. Igra ima vrlo specifičnu atmosferu i ne pokušava da je postigne samo mrakom i klasičnim horor scenama. Njena najveća prednost može upravo biti taj osećaj da nešto jednostavno nije kako treba.
Horor koji ne mora da vas juri da bi bio neprijatan
Najzanimljivije kod Ghost in the brain jeste što potencijalno najveći izvor straha nisu sama čudovišta, već činjenica da ne možemo potpuno da verujemo svetu koji istražujemo.
Glavni lik pokušava da pronađe istinu kroz sopstvena sećanja, ali što više ulazi u njih, sve je teže razdvojiti ono što se zaista dogodilo od onoga što njegov um možda menja. Igra time dobija priliku da horor gradi postepeno, kroz atmosferu, istraživanje i pitanja koja se pojavljuju dok igrač pokušava da razume priču.
To je nešto što mi se posebno dopalo kod koncepta. Nije potrebno da vam čudovište konstantno bude pred licem da biste osećali nelagodu. Dovoljno je da počnete da se pitate da li je ono što upravo gledate stvarno.
Za sada veoma zanimljiv projekat
Ghost in the brain je još uvek u razvoju i trenutno nema konačan datum izlaska, tako da ćemo za konačnu procenu morati da sačekamo kompletnu igru. Steam trenutno navodi da je naslov u razvoju, dok je projekat označen i kao TGCA Selected Creator, uz CESA i Agency for Cultural Affairs.
Ipak, ono što smo imali priliku da vidimo na Gamescomu bilo je dovoljno da nam pokaže da simizu games ima veoma jasnu ideju o tome kakvu vrstu horora želi da napravi.
Ghost in the brain ne pokušava samo da vas natera da se plašite onoga što se nalazi u mraku. Mnogo zanimljiviju stvar radi tako što vas tera da se zapitate da li možete da verujete sopstvenom sećanju, sopstvenim očima i onome što vam igra upravo pokazuje.
A kada horor uspe da vas natera da počnete da sumnjate čak i u ono što vidite pred sobom, onda već imamo veoma dobru osnovu za psihološku horor igru.
Igra je igrana na: PC.
