Hearth and Hamlet Recenzija– Lepo je gledati kako selo raste, ali koliko dugo može da vas zadrži?

Hearth and Hamlet počinje prilično skromno. Imaš vatru, nekoliko stanovnika i tek toliko resursa da napraviš prve korake. Od tog malog početka polako gradiš svoje naselje – zapošljavaš nove radnike, podižeš zgrade, obezbeđuješ hranu, drvo i kamen, a kako napreduješ, otključavaju se trgovina, zakoni, porezi i vojska.

Na prvi pogled deluje kao klasičan city-builder. Međutim, posle nekoliko sati postaje jasno da je Hearth and Hamlet mnogo bliži incremental igri sa elementima upravljanja. Veći deo vremena svodi se na proizvodnju resursa, ulaganje tih resursa u nadogradnje i zatim proizvodnju još većih količina.

I zanimljivo je što taj jednostavan sistem u početku radi mnogo bolje nego što sam očekivao.

Od jedne vatre do pravog sela

Prvih nekoliko sati su verovatno najbolji deo igre. Sve se odvija dovoljno brzo da stalno imaš osećaj napretka. Sagradiš novu zgradu, dobiješ još nekoliko stanovnika, otključaš novi resurs i odjednom ono malo naselje koje je na početku izgledalo kao nekoliko kuća počinje da liči na pravo selo.

Ručno sakupljanje resursa u toj fazi čak ima određeni šarm. Klikneš, dobiješ ono što ti treba i odmah vidiš kako si bliži sledećoj nadogradnji.

Problem nastaje kada selo počne ozbiljno da raste. Tada količina potrebnih resursa počinje da raste mnogo brže nego osećaj napretka. Ono što je na početku bilo zadovoljavajuće kliktanje postaje posao. Možeš da držiš dugme miša pritisnuto i ubrzaš proizvodnju, ali posle nekog vremena shvatiš da zapravo samo gledaš brojeve kako rastu dok držiš miš.

A to nije baš najuzbudljiviji oblik gameplaya. Druga opcija je da jednostavno pustiš radnike da rade i ostaviš igru otvorenu u pozadini. I iskreno, tokom jednog dela igranja upravo sam to radio.

Radnici, resursi i odluke koje imaju smisla

Srećom, nije sve potpuno automatizovano. Radnike moraš da raspoređuješ u skladu sa trenutnim potrebama. Ako ti treba mnogo drveta, prebacićeš više ljudi na tu proizvodnju. Ako ti kasnije zafali kamen ili hrana, moraćeš ponovo da reorganizuješ selo. Nije revolucionarno, ali funkcioniše. Ono što mi se više dopalo jeste kada igra počne da uvodi zakone, poreze i moral stanovnika. Tu Hearth and Hamlet konačno izlazi iz čistog incremental loopa i daje ti osećaj da zaista upravljaš naseljem.

Odjednom ne razmišljaš samo o tome koliko imaš drveta, već i o tome kakve posledice određene odluke mogu imati na stanovnike i ekonomiju sela.

Trgovina takođe dolazi kasnije i predstavlja koristan dodatak, iako ni ona ne donosi neku posebno originalnu ideju. Ipak, daje još jedan razlog da razmišljaš o tome kako koristiš ono što proizvodiš.

Kada opuštenost postane pasivnost

Ovo je verovatno najvažnija stvar koju treba znati pre nego što se upustite u Hearth and Hamlet. Igra je veoma, veoma mirna. Nisam imao velike ekonomske krize. Nisam konstantno jurio da sprečim glad. Nisam otvarao deset menija pokušavajući da shvatim zašto mi ekonomija propada. Interfejs je jednostavan, sistemi su uglavnom jasni, a muzika savršeno prati taj opušteni tempo. I upravo zbog toga mogu da zamislim da će nekome Hearth and Hamlet biti savršena igra.

Ako želite nešto što možete da pokrenete dok gledate YouTube, slušate podcast ili radite nešto drugo, a zatim povremeno proverite kako vam selo napreduje, ovo funkcioniše veoma dobro. Ali postoji granica između opuštenog i previše pasivnog. Kod mene je igra tu granicu nekoliko puta prešla.

Nisam završavao sesiju razmišljajući šta želim da napravim sledeći put. Češće sam razmišljao kako da ostavim igru da radi dok se ja bavim nečim drugim.

A za city-builder je to ipak prilično važna razlika.

Vojska je najslabiji deo

Najmanje me je ubedio vojni sistem. Kako naselje raste, moraš da ulažeš resurse u vojsku i pripremaš se za napade. Na papiru to zvuči kao sistem koji bi trebalo da uvede tenziju i natera te da pažljivije planiraš ekonomiju.

U praksi, međutim, borbe se odvijaju gotovo potpuno van tvog direktnog uticaja. Nema dovoljno osećaja da si ti zaista doneo neku taktičku odluku koja je odlučila ishod bitke. Više deluje kao još jedan sistem koji proverava da li imaš dovoljno resursa. Zbog toga mi se vojni deo nije najbolje uklopio sa ostatkom igre. Hearth and Hamlet je uglavnom opušten i prijatan, a onda odjednom treba da ulažeš resurse u vojsku kako bi sprečio nešto što se dešava prilično udaljeno od tebe.

Voleo bih da je ovde bilo više direktne kontrole ili makar više odluka koje imaju stvarnu težinu.

Najveća nagrada je gledati kako selo raste

Ako postoji jedan deo igre koji konstantno funkcioniše, onda je to vizuelni napredak naselja. Pixel art je jednostavan, ali šarmantan. Počinješ praktično ni od čega, a zatim postepeno dobijaš kuće, proizvodne objekte, puteve i sve više stanovnika koji se kreću po mapi.

Nije u pitanju najdetaljniji city-builder koji ćete videti, ali postoji nešto veoma prijatno u tome da se vratite posle određenog vremena i vidite koliko se vaše malo selo promenilo. Čak i kada gameplay loop počne da se ponavlja, vizuelni rast i dalje daje osećaj napretka. Tehnički gledano, nisam imao ozbiljnijih problema. Igra je lagana, stabilna i nema potrebe za naročito snažnim hardverom.

Zaključak

Hearth and Hamlet je jedna od onih igara koje ne pokušavaju da vas impresioniraju ogromnim brojem sistema, već vas polako uvlače u svoj mali svet.

Njegova najveća prednost je upravo taj osećaj postepenog rasta. Počinjete sa jednom vatrom i nekoliko stanovnika, a završavate sa pravim malim gradom. Upravljanje radnicima ima smisla, zakoni i porezi daju dodatnu dubinu, a pixel art čini čitav proces prijatnim za gledanje.

Problem je što se ispod svega toga krije prilično jednostavan incremental loop. Kako napredujete, sve više vremena provodite čekajući resurse ili ostavljajući igru da radi u pozadini. Vojska je takođe slabije izvedena od ostatka sistema i ne uspeva da uvede tenziju koju bi trebalo. Zbog toga mi je teško da Hearth and Hamlet preporučim nekome ko želi dubok city-builder koji će mu satima držati punu pažnju. Ali ako tražite mirnu, jednostavnu i vizuelno prijatnu igru koju možete da pustite da radi u pozadini, onda ovde definitivno ima nečega.

Ocena: 7/10

Prijatna igra za opuštanje i gledanje kako malo selo raste, ali kada jednom nestane početni šarm, teško je ignorisati koliko toga zapravo možete da prepustite autopilotu.