Marvel's Wolverine recenzija – Previše holivuda, premalo igre

S jedne strane, gledam u ekran i povremeno pomislim: „Da, ovo je Wolverine igra kakvu smo čekali.” Logan izgleda brutalno, kandže zvuče odlično, a osećaj korišćenja istih je sjajan. Krv pršti na sve strane, animacije su odlične, borba ume da izgleda spektakularno. S druge strane, čim malo duže držim kontroler u rukama, počinjem da se pitam gde je nestala sva ona ambicija koju sam očekivao od Insomniac Games.

Marvel's Wolverine nije loša igra. Tehnički je veoma dobro urađena, produkcijski je ogromna i kao fan-service za ljubitelje Marvela verovatno će biti pravi praznik. Ali ispod svega toga nalazi se veoma jednostavna akcijska igra koja je mnogo češće nego što bih želeo spremna da mi pokaže šta treba da uradim, nego da mi dozvoli da to sam otkrijem.

I upravo tu nastaje moj najveći problem sa Marvel's Wolverine.

Not my Wolverine

Počnimo od samog Logana, jer je ovo verovatno najsubjektivniji deo moje kritike.

Ne smeta mi što Wolverine ume da bude nežan, zaštitnički nastrojen ili dobar prema mlađim likovima. To nije nikakvo izmišljanje nove osobine za potrebe igre. Logan je kroz stripove bio mentor i svojevrsna očinska figura pojedinim mlađim mutantima.

Problem je u tome što mi ova verzija Wolverinea prečesto deluje kao veoma prijatan čovek.

Kod Logana mi je oduvek bio zanimljiv kontrast između grubog, ciničnog i povučenog čoveka koji bi najradije sve rešio sam i ogromne količine empatije koju krije ispod te fasade. Ovde mnogo češće dobijamo ovu drugu stranu. On ume da bude agresivan kada treba da se bije, ali između dve borbe često deluje kao da će još samo da skuva kafu i pita sve oko sebe kako im protiče dan.

Ne kažem da je ova interpretacija lika pogrešna. Samo nije ona verzija Wolverinea koju sam želeo da igram.

Priča želi da bude ozbiljna, dijalozi baš i ne

Marvel's Wolverine pokušava da bude ozbiljna superherojska priča. Govori se o traumi, krivici, identitetu, nasilju, prošlosti i Loganovoj borbi sa sopstvenom prirodom. Na papiru, to zvuči kao odličan materijal za Wolverine igru.

Problem je u tome što realizacija tih ideja nije uvek na istom nivou.

Neke scene funkcionišu zaista dobro i odnosi između likova umeju da budu zanimljivi, ali dijalozi mi prečesto zvuče kao da likovi objašnjavaju ono što bi trebalo da pokažu. Ima razgovora koji jednostavno ne zvuče prirodno, a neke emotivne scene previše forsiraju ozbiljnost.

I tu dolazimo do glumačke postave, koja je, objektivno, jedna od najboljih stvari u igri. Liam McIntyre je odličan kao Logan, Krizia Bajos kao Jean Grey takođe, a ostatak postave je popunjen poznatim glasovima poput Troyja Bakera, Nicole Pacent, Bretta Gipsona i drugih. Sony je i zvanično predstavio igru kao izrazito kinematografsko iskustvo, sa velikim naglaskom na likove i njihove performanse.

I tu imam jedan lični problem koji možda više govori o meni nego o samoj igri.

Sve više velikih igara pokušava da nas ubedi da je važno ko igra lika i koliko njegovo lice izgleda kao lice nekog poznatog glumca. Meni to nikada nije bilo posebno važno. Dajte mi dobar voice acting i dobru animaciju, pa me baš briga da li iza lika stoji holivudska zvezda ili čovek koji je juče snimao reklamu za kiselu vodu.

Na sreću, u Wolverinu je gluma zaista dobra. Samo bih više voleo da se taj novac i trud još više osete u samoj igri.

Brutalnost je sjajna, ali borba ostaje plitka

Ako postoji nešto što Marvel's Wolverine radi baš kako treba, onda je to brutalnost.

Kandže izgledaju fantastično. Udarci i napadi imaju odlične animacije. Protivnici krvare, padaju, ostaju bez delova tela, a Loganova regeneracija izgleda odlično. Igra je sa razlogom označena kao sadržaj za odrasle, a nivo nasilja je bez ikakve dileme jedan od njenih glavnih aduta.

Problem je što brutalnost sama po sebi nije dubina.

Borba je zabavna, posebno kada vam se otključa dovoljno sposobnosti da počnete da ih kombinujete, ali sam osnovni sistem ostaje prilično jednostavan. Nove sposobnosti više puta ostavljaju utisak kao da otključavam ono što je trebalo da bude deo Loganovog osnovnog arsenala od početka.

Igra ima sasvim dovoljno poteza da na papiru izgleda kompleksnije nego što zaista jeste, ali veliki deo vremena možete da prođete kroz obračune koristeći nekoliko osnovnih napada i parry.

Ne treba Wolverineu Devil May Cry. Ne treba mu ni Spider-Manov arsenal.

Ali kada već pričamo o liku koji ima adamantijumske kandže, nadljudsku snagu i regeneraciju, očekivao sam malo više kreativnosti.

Ne mora čak ni Metal Gear Rising sistem sečenja, iako bih ga sa zadovoljstvom prihvatio. Dajte mi dublji sistem, recimo ciljano sečenja, mogućnost da određene delove tela protivnika koristim kao metu, više reakcija neprijatelja na povrede, nešto što će mi dati osećaj da zaista kontrolišem način na koji Logan koristi kandže.

Ovako dobijamo veoma dobar hack and slash. Za igru iz PS3 ere.

Igra ne veruje igraču

Ovo mi je možda i najveći problem sa dizajnom cele igre.

Marvel's Wolverine je linearna igra i nemam apsolutno nikakav problem sa tim. Ne mora svaka igra da bude otvoreni svet, niti mi je potreban još jedan grad prepun ikonica koje treba očistiti sa mape. Ali ako ste već napravili strogo linearnu igru, neverovatno mi je da ste u nju odlučili da ubacite toliko dizajnerskih elemenata koji postoje baš zato što su potrebni otvorenim svetovima.

Najgori primer je Wolverineovo čulo mirisa.

Ideja da koristimo njegov njuh je savršena. To je sposobnost koja prirodno pripada liku i mogla je da bude odličan način da igraču date alate, a ne gotova rešenja. Umesto toga, dobili smo bukvalno oblak koji treba da pratimo. Logan ponjuši vazduh, pojavi se trag i onda samo pratiš liniju.

Zašto?

Zašto mi igra jednostavno ne dozvoli da obratim pažnju na zvukove, okolinu, tragove ili smer iz kog osećam određeni miris? Zašto sve mora da izgleda kao da je neko u dizajnerskom timu rekao: „Nemoj slučajno da budu zbunjeni”?

I onda dolazimo do “skrivenih” kovčega.

A oni pulsiraju plavim svetlom koje praktično viče: OVDE JE KOVČEG!

Zaista mi je neverovatno da smo u vremenu kada Elden Ring prodaje desetine miliona primeraka, a Zelda: Breath of the Wild i Tears of the Kingdom mogu da naprave svet u kojem igrač mora sam da obrati pažnju na okolinu, Insomniac odluči da mi bukvalno nacrta odgovor na ekranu.

Posebno zato što je ovde postojala mnogo bolja opcija.

Zašto DualSense ne bi počeo suptilno da vibrira kada se približavam kovčegu? Zašto intenzitet vibracije ne bi rastao kako sam bliže? Zašto čulo sluha ili mirisa ne bi igralo stvarnu ulogu u pronalaženju skrivenih predmeta?

Marvel's Wolverine koristi haptiku i adaptivne okidače, a igra je napravljena isključivo za PS5. Dakle, hardver je tu. Samo ga nisu iskoristili baš na način na koji bih želeo da ovakav sistem funkcioniše.

I zapravo mi je smešno što moram ovo da kažem o igri sa oznakom 18+: priča je „zrela”, nasilje je ekstremno, krv je svuda, a gameplay se prema meni ponaša kao da sam tek juče naučio šta je analogna palica.

Traversal je jednostavan do granice automatizacije

Slično je i sa kretanjem.

Jasno mi je da Wolverine nije Spider-Man i da nema mreže, ogromnu vertikalnost niti treba da leti po gradu. Ali to ne znači da njegovo kretanje mora da bude svedeno na držanje analoga u pravom smeru i povremeno pritiskanje dugmeta.

Wolverine skače, penje se, hvata određene površine i uglavnom veoma brzo sam odradi ono što treba. To nije najveća mana igre. Samo je još jedan primer nedostatka ambicije. Posebno kada igra onda ubaci traversal izazove.

Čekaj, kakav izazov?

Ako se 90 odsto kretanja svodi na to da držim palicu napred i povremeno pritisnem taster, šta tačno testira taj izazov? Igra čak ima opcije koje dodatno automatizuju određene sekvence kretanja i asistencije, što samo potvrđuje koliko je ovaj deo iskustva zamišljen kao vođena vožnja, a ne kao sistem koji bi trebalo savladati.

Ali svet ume da izgleda fantastično

Ipak, ne bih želeo da ova recenzija ostavi utisak da je sve loše. Nije. Jedna od stvari koja mi se dopala jeste raznovrsnost lokacija.

Kanadska divljina, Tokio i Madripoor daju igri različitu atmosferu i sprečavaju da se kampanja pretvori u dvadeset sati istih hodnika i laboratorija. Tokio posebno ume da izgleda fantastično, a pojedine akcione sekvence uspevaju da naprave onaj pravi superherojski spektakl. Igra je na kraju krajeva napravljena kao linearna avantura i upravo joj promena lokacija daje određeni tempo. Sony zvanično ističe upravo ovu globalnu strukturu, sa Kanadom, Japanom i Madriporom kao glavnim lokacijama.

Problem je što kada se spektakl završi, često se vratimo na veoma jednostavnu gameplay petlju.

Tu mi se stalno vraća osećaj da je ova igra mogla da bude mnogo više.

Boss borbe su korektne, ali ništa više

Boss borbe su uglavnom korektne i umeju da budu vizuelno zanimljive, ali ne predstavljaju neko veliko iznenađenje u odnosu na ostatak sistema.

I dalje se sve svodi na prilično jednostavne obrasce, izbegavanje napada, parry i korišćenje sposobnosti koje imamo.

Nema problema ako jedna boss borba nije dizajnirana da mi promeni život, ali od Wolverine igre sam očekivao barem nekoliko susreta kojih ću se sećati zbog same mehanike, a ne samo zbog toga što je na ekranu bilo mnogo eksplozija.

PS5 Pro pokazuje koliko ova igra može da izgleda dobro

Na PS5 Pro Marvel's Wolverine je definitivno impresivniji.

Igra koristi PSSR, a PS5 Pro dobija posebne Fidelity Pro i Performance Pro režime. U Fidelity Pro režimu prioritet su kvalitet slike i naprednije vizuelne opcije, dok Performance Pro cilja 60 fps uz zadržavanje velikog dela vizuelnog kvaliteta. Tu je i Advanced Ray Tracing koji dodatno poboljšava refleksije, ambijentalnu okluziju i osvetljenje.

Ako imate PS5 Pro i televizor sa 120 Hz i VRR, igra zaista ume da bude odličan tehnički primer onoga što konzola može da uradi. Kvalitet slike je čistiji, refleksije izgledaju bolje, a kombinacija visoke fluidnosti i ovakve grafike deluje impresivno.

Ipak, ni PS5 Pro ne može da popravi ono što je po meni najveći problem ove igre. Može da učini da igra izgleda bolje. Ne može da učini da bude dublja.

Kostimi i Marvel fan-service su pravo blago

Ako postoji deo igre za koji Insomniac zaista zaslužuje ogromne pohvale, onda su to kostimi i količina fan-servicea.

Izbor kostima je odličan i obuhvata veliki deo Wolverineove istorije. Tu su klasične stripovske verzije, različiti periodi, Age of Apocalypse, Old Man Logan, Patch, Weapon X i još mnogo toga, uključujući reference na X-Men: The Animated Series, X-Men ’97 i film Deadpool & Wolverine.

A onda krenete da obraćate pažnju na detalje i shvatite koliko je Insomniac želeo da udovolji fanovima.

Igra je prepuna referenci na stripove, likove i istoriju X-Mena. Daily Bugle, Dazzler, Roxxon, Hammer Industries, Weapon X, Incredible Hulk #181, Patch i gomila drugih sitnica nalaze se širom igre. Neke ćete odmah prepoznati, neke tek kada malo bolje pogledate, a neke će verovatno primetiti samo ljudi koji su odrasli čitajući ove stripove.

Ovde zaista imam osećaj da je Insomniac dao Marvel fanovima ono što su čekali.

Ako ste veliki Wolverine ili X-Men fan, vrlo lako možete da budete oduševljeni samo količinom pažnje posvećene detaljima.

Ako niste Marvel fan, ispod svega toga ostaje mnogo jednostavnija igra.

Igra ima dobar tempo upravo zato što nije open world

Još jedna stvar koju joj moram priznati jeste da mi se dopada što nije napravljena kao Spider-Man klon sa otvorenim svetom.

Kampanja je relativno fokusirana i ne tera vas da provodite sate čisteći mapu samo zato što je neko zaključio da moderna AAA igra mora da ima 17 tipova aktivnosti.

Postoje Nightmare Doors, određeni izazovi, kolekcionarski predmeti i sporedne stvari koje možete da pronađete, a upravo Nightmare izazovi daju nešto dodatnog prostora igračima koji žele da izvuku više iz borbe i kretanja.

Nije to dovoljno da spase slabije delove dizajna, ali jeste dovoljno da kampanja ne deluje naduvano samo radi trajanja.

I iskreno, više bih voleo kvalitetnu linearnu igru od još jednog open worlda sa 200 ikonica na mapi.

Samo bih onda želeo da ta linearna igra malo više veruje meni kao igraču.

A gde je nestao taj silni budžet?

Ovde moram da budem oprezan, jer se cifra od oko 300 miliona dolara koja kruži internetom ne može predstaviti kao zvanično potvrđen budžet igre.

Ali ako je taj iznos približno tačan, teško je ne zapitati se gde je taj novac otišao. Marvel's Wolverine izgleda skupo. Zvuči skupo. Ima vrhunsku glumačku postavu, detaljne modele likova, spektakularne animacije, odlične efekte i ogroman broj kinematografskih scena.

Ali kada uzmem kontroler u ruke, ne osećam da igram igru koja je koštala nekoliko stotina miliona dolara.

Osećam da igram veoma dobro produciranu linearnu akcijsku igru sa prilično jednostavnim traversalom i borbom koja nije ni približno duboka koliko bi mogla da bude. I tu se vraćamo na moj najveći problem sa modernim AAA igrama.

Previše novca ide u to da igra izgleda kao Holivud. A premalo pažnje se posvećuje tome šta igrač zapravo radi.

Presuda

Marvel's Wolverine je sasvim dobra igra.

Imao sam problema sa njom od početka do kraja, ali bih lagao kada bih rekao da nije bilo zabavno seći kroz protivnike Loganovim kandžama, otključavati nove kostime i prepoznavati reference na likove i priče koje volim godinama.

Glumačka postava je odlična. Grafika je fantastična. Zvuk je odličan. Krv, animacije i osećaj brutalnosti savršeno odgovaraju Wolverinu. Raznovrsne lokacije daju kampanji dobar tempo, a činjenica da igra ne pokušava da bude još jedan beskonačni open world zapravo joj ide u prilog.

Ali onda dolazimo do gameplaya. Borba je zabavna, ali plitka. Traversal postoji, ali je gotovo automatizovan. Istraživanje postoji, ali vam igra uglavnom kaže gde se nalazi ono što tražite.

Priča ima dobre ideje, ali dijalozi nisu uvek na nivou tih ideja. A sam Wolverine je verzija lika koju razumem, ali koju ne osećam kao svog Wolverinea.

Zbog svega toga Marvel's Wolverine za mene nije promašaj.

Ali nije ni ona velika Insomniac igra koja pomera granice žanra. Ovo je vrlo polirana, veoma nasilna i sasvim solidna superherojska avantura koja će posebno prijati Marvel fanovima.

Problem je što od Insomniaca očekujem više od „sasvim solidno”.

Marvel's Wolverine za recenziju smo igrali na PS5 PRO konzoli.