Stupid Never Dies – Zombi koji želi da spase svet, ali ne i sopstvenu igru

Otkačena premisa koja ne može zauvek da nosi igru

Stupid Never Dies je jedna od onih igara koje već na prvi pogled jasno pokazuju da sebe ne shvataju previše ozbiljno. U svetu u kojem su čudovišta pobedila čovečanstvo, preostali ljudi pokušavaju da pronađu način da poraze Kralja čudovišta i preokrenu apokalipsu. Plan ekscentričnog naučnika Frenka Stajnera prilično je jednostavan, barem na papiru: pronaći zombija, učiniti ga dovoljno moćnim da pojede Kralja čudovišta, a zatim iskoristiti njegovu moć kako bi se svet vratio u normalu.

Taj zombi je Dejvi, a njegova motivacija nije baš ono što biste očekivali od poslednje nade čovečanstva. Umesto da ga prvenstveno pokreće želja da spase ljudsku rasu, Dejvi je zaljubljen u Džuliju, devojku koja se tokom rata smrznula u zamrzivaču. Njegova opsesija njome postaje važan deo priče, uključujući i mogućnost otključavanja njenog mobilnog telefona, pregledanja fotografija, poruka i snimaka, kao i izgradnju svojevrsnog svetilišta koje mu donosi poene veština.

Ovakav pristup jasno pokazuje koliko igra želi da bude neobična i provokativna. Pojedini detalji uspevaju da izmame osmeh, a odnos između likova ima dovoljno apsurdnih trenutaka da se vidi šta su autori pokušali da postignu. Međutim, namerna bizarnost nije uvek isto što i dobar humor. Dejvijeva opsesija Džulijom prelazi granicu simpatične čudnosti i ulazi u prilično neprijatnu teritoriju, posebno zato što sama Džulija nema mnogo prostora da bude više od objekta njegove naklonosti.

Stupid Never Dies očigledno želi da ostavi utisak igre koja se ne plaši da ode predaleko. Problem je što neke ideje deluju kao da su osmišljene prvenstveno da šokiraju, a tek onda da doprinesu priči. Kada humor pogodi pravi trenutak, rezultat ume da bude zabavan. Kada promaši, ostaje osećaj da igra previše pokušava da bude čudna po svaku cenu.

Borba kroz čudovišta i transformacije

Najzanimljiviji deo igre ipak je njen sistem borbe. Dejvi poseduje sposobnost nazvanu „Style Eat“, koja mu omogućava da ugrizom pojede čudovišta i preuzme njihove moći i oblike. Kada se merač ugriza napuni, možeš da aktiviraš sposobnost i iskoristiš ono što si dobio od protivnika. Slabija čudovišta donose manje moći, dok ona snažnija omogućavaju potpunu transformaciju.

Ukupno postoji deset oblika koje možeš da prikupiš, među kojima su vukodlaci, ličevi i morska bića. Svaki ima sopstvene sposobnosti i prednosti, pa izbor transformacije utiče na način na koji pristupaš borbi. Ideja je dovoljno zanimljiva da obične okršaje učini raznovrsnijim, naročito kada počneš da kombinuješ različite mogućnosti i prilagođavaš se neprijateljima.

Dejvi može da koristi jednostavne kombinacije napada, dok transformacije i posebne sposobnosti dodaju još jedan sloj akciji. Tu je i sistem prikupljanja delova tela poraženih neprijatelja, koji se koriste za izradu opreme kroz mehaniku nazvanu „Overtechnology“. Oprema donosi različite bonuse i poboljšanja, pa postoji više načina da prilagodiš lik svom stilu igranja.

Na papiru, Stupid Never Dies ima prilično bogat sistem razvoja lika. Problem je što se njegova dubina ne oseća uvek tokom igranja. Iako ima dosta opcija za unapređivanje i kombinovanje sposobnosti, razlike između pojedinih nadogradnji ne deluju uvek dovoljno značajno da bi se borba suštinski promenila.

Roguelike elementi i napredovanje koje gubi zamah

Igra je organizovana oko istraživanja tamnice koja se nalazi u svetu čudovišta, a do nje se dolazi kroz posebno prilagođenu WC šolju koju je napravio doktor Stajner. Ovaj detalj dobro oslikava apsurdni ton igre, ali struktura istraživanja oslanja se na poznat roguelike pristup. Tokom svakog prolaska biraš između nekoliko ponuđenih unapređenja, dok se probijaš kroz slojeve tamnice i pokušavaš da poraziš šefove koji otključavaju dalji napredak.

Svaki novi pokušaj omogućava Dejviju da postane snažniji, a sistem nivoa ubrzava napredovanje kako vreme odmiče. Nakon određenog broja prolazaka, nivoe je moguće prelaziti znatno brže, uključujući i preskakanje većih delova tamnice. Na prvi pogled, to deluje kao dobar način da igra održi tempo i spreči da ponavljanje postane previše zamorno.

Međutim, upravo se tu pojavljuje jedan od najvećih problema. Dejvi napreduje brzo, dobija nove nivoe i unapređuje opremu, ali taj rast ne donosi uvek dovoljno opipljiv osećaj moći. Umesto da svaki novi pokušaj deluje kao značajan korak napred, vremenom se javlja utisak da samo ponavljaš iste aktivnosti uz nešto bolje statistike.

Sistem razvoja ima potencijal, ali igra ne uspeva uvek da ga pretvori u dovoljno zanimljivu petlju igranja. Različite transformacije i oprema nude prostor za eksperimentisanje, ali ponavljanje okruženja i sličnih borbi postaje sve primetnije kako se približavaš kasnijim delovima igre.

Borba koja postaje zamorna

Početak igre ostavlja prilično dobar utisak. Borba je jednostavna za razumevanje, napadi imaju dovoljno snage da budu zadovoljavajući, a mogućnost transformacije u druga čudovišta unosi zanimljivu promenu u ritam akcije. Prvi prolazi kroz tamnicu mogu da budu zabavni upravo zato što stalno otkrivaš nove mogućnosti i postepeno upoznaješ sistem.

Nažalost, taj osećaj ne traje koliko bi trebalo. Kako napreduješ, borbe počinju da se ponavljaju, a okruženja sve manje iznenađuju. Sistem koji je u početku delovao jednostavno i efikasno postaje manje zanimljiv kada shvatiš koliko često moraš da prolaziš kroz slične situacije.

Kontrole dodatno pogoršavaju problem. Njihov odziv nije uvek dovoljno precizan, pa borba može da deluje nezgrapno upravo onda kada bi trebalo da bude najuzbudljivija. U igri koja se oslanja na kombinacije napada, transformacije i brze reakcije, takav nedostatak direktnosti lako narušava uživanje.

Ni težina nije uvek najbolje izbalansirana. Pojedini šefovi padaju bez većeg otpora, dok drugi mogu da poraze Dejvija za svega nekoliko udaraca. Umesto da izazov postepeno raste i podstiče igrača da bolje razume mehanike, nagle promene u težini ponekad deluju nepravedno.

Vremensko ograničenje od deset minuta po prolasku ipak ima svoju svrhu. Ono podstiče agresivniji stil igranja i sprečava da se svaki susret pretvori u beskonačno oprezno nadmudrivanje. Zbog toga akcija retko postaje potpuno dosadna tokom pojedinačne ekspedicije, čak i kada se ponavljanje počne osećati na duže staze.

Humor koji ne uspeva uvek da spase stvar

Vizuelni identitet, apsurdni zapleti i neobični likovi predstavljaju važan deo identiteta igre. Stupid Never Dies očigledno želi da bude haotična, nepredvidiva i pomalo besramna akcija, a pojedini momenti zaista uspevaju da ostave utisak. Otkrivanje određenih tajni likova i njihovo ponašanje u tamnici umeju da budu zabavni, posebno kada se igra prepusti svojoj najotkačenijoj strani.

Ipak, humor je veoma neujednačen. Neke šale funkcionišu zato što su neočekivane i potpuno apsurdne, dok druge deluju kao da se previše trude da budu provokativne. Takav pristup može da odgovara igračima koji vole igre koje namerno prelaze granice dobrog ukusa, ali teško je zanemariti činjenicu da se pojedine ideje brzo istroše.

Sličan problem postoji i sa celokupnim tempom. Igra ima dovoljno zanimljivih elemenata da privuče pažnju, ali ne uspeva uvek da ih rasporedi tako da iskustvo ostane sveže. Humor može da ublaži monotoniju, ali ne može potpuno da nadoknadi ponavljajuću borbu i kontrole koje povremeno otežavaju akciju.

Zaključak

Stupid Never Dies ima dovoljno neobičnu premisu i zanimljive mehanike da u početku privuče pažnju. Dejvijeva sposobnost da preuzima moći čudovišta, veliki broj transformacija i sistem opreme pružaju solidnu osnovu za akcioni roguelike sa prostorom za eksperimentisanje. Uz to, igra povremeno uspeva da bude zaista zabavna zahvaljujući svom apsurdnom humoru i nepredvidivim idejama.

Nažalost, ponavljanje okruženja i borbi, neujednačena težina i nezgrapne kontrole sprečavaju je da održi isti nivo zabave tokom dužeg igranja. Sistem razvoja lika deluje bogato, ali unapređenja ne donose uvek dovoljno značajne promene da bi se stalni povratak u tamnicu osećao kao nagrađujuće iskustvo.

Stupid Never Dies može da bude zabavan u kraćim sesijama, naročito ako voliš akcione igre koje se ne plaše apsurdnog humora i neobičnih ideja. Ipak, teško je preporučiti ga kao naslov kojem treba posvetiti mnogo vremena bez pauze. Zanimljivih zamisli ima dovoljno, ali njihova realizacija nije uvek na istom nivou.

Predložena ocena: 6/10

Igra je igrana na: PC.